Nakon teške bolesti preminuo je Stipe Skoče, naš učitelj Muzičke kulture. Imao je samo 46 godina i veliko srce. Stipe je rođen u Osijeku, školovao se i studirao u Beogradu pa se vratio u svoj rodni grad.

Došao je igrom sudbine do nas, u našu školu i zarobio nam srca.

Sećam se da je došao s dugom kosom naoružan osmehom i sjajem u očima. Izgledao je pomalo starinski neobično. Izbijala je iz njega dobrota i nekakva naivnost koju mogu imati samo istinski dobri ljudi koji nemaju nikakve skrivene misli. Svake srede đaci su voleli ići kod njega iz raznih razloga. Znao je pametno i mudro govoriti, šaliti se i svakome posvetiti pažnju. Bio je od onih koji te mogu naučiti samo ako si i ti to hteo, ako si igrao u zajedničkom filmu. Stipe je bio pažljiv, pomalo rastresen, istinski zainteresovan za svakoga od nas. Njegov prijatelj Dejan iz Beograda na Fejsbuku  kaže: „Kulturan, obrazovan, pametan i duhovit. Nenametljiv i pažljiv prema drugima.“ Slažem se.

Voleo je svoje učenike pokušavajući ih razumeti u svakom njihovom postupku, pitajući se iz vlastitog iskustva življenja, zašto sve to mora baš tako biti.

Nismo, nažalost, svi rođeni pod srećnom zvezdom da nam u životu ide baš onako kako bismo mi hteli.

Svako ima svoju plavu zvezdu, ali i Sizifov kamen koji mora gurati toliko dugo dok ga ne izgura na vrh svoga života. Stipe Skoče je svoj kamen odgurao i on se više neće otkotrljati nazad da ga gura do beskraja. Tek kada čovek ode, shvatimo koliko nam je značio. Vidio sam to kod učenika na Instagramu. Osvojio im je srca, a oni su ga voleli kako su znali i umeli.

Otišao je naš Stipi, ostao je osmeh i sjaj u očima.

Počivaj u miru Stipe! Neka ti duša ode u neki pravedniji, bolji i šareniji svet pun nebeskih nota!                                     

                                                                                           A. Kovačević

Besmrtni Miroslav Antić rekao bi ovako:

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.