POSJET AZILU

     Većina ljudi uživa u vremenu provedenom sa životinjama i samim tim možemo zaključiti da je azil jedno od boljih mjesta za provođenje upravo takvog vremena. Druženje sa čovjekovim najboljim prijateljem i činjenje dobrog djela su samo nekoliko od brojnih prednosti i zadovoljstava koje pruža to mjesto.

     Kišovito vrijeme je počelo i kao svake godine sa sobom donijelo uspavanost i lijenost, ali ne i u srijedu. 6.10. kada smo organizirali odlazak u azil. Nekoliko sati razrednika prije smo dogovarali odlazak na izlet i na oduševljenje  cijelog razreda, prije koji dan smo ga, čini se konačno i dobili. Planiranje je zadesilo razrednicu, dok je nama ostalo samo uživanje, koje smo, kao i većinu sličnih stvari, jako dobro odradili. Nastava nam je završila ranije i već oko podne smo bili ispred psećih kaveza spremni naredna dva sata provesti u društvu umiljatih pasa željnih šetnje. Nakon što smo se podijelili u grupe, pred nas su izveli svakojake pse spremne i pune energije za odlazak napolje. Uz velike osmijehe na licu svatko od nas je dobio jednog psa uz uzicu, njegovo ime i par osnovnih pravila o šetnji. Upoznavši se sa svojim psom, svatko od nas je krenuo cestom u šetnju. Moja grupa je bila zadnja. Dobili smo četiri psa, Veru, veoma nestašnu i jako brzu ženku neke lovačke vrste, zlatne boje i klempavih ušiju. Ivanu, veliku i poslušnu ženku njemačkog ovčara velike dlake i sporog hoda. Džoleta, crnog i zamišljenog mješanca koji je „u svom elementu“ i ne obazire se puno na okolinu. I šećer na kraju, moju Gloriu, umiljatu i brzu križanku pit bula, sa šarenom dlakom i uvijek uvijenim repom. Šetali smo dugo i opušteno nekom cesticom okruženi travom, drvećem i ostalim zelenilom,  cijelo vrijeme osjećajući svježinu zraka i vjetra koji je puhao na „namahe“, potpuno zaboravivši na sve obaveze i probleme i sasvim uživajući u trenutku. Ali kao i uvijek, svemu lijepom dođe kraj, pa smo se tako i mi poslije dobrih sat i pol šetnje, po grupama počeli vraćati u azil, vjerojatno cijelim tim putem razmišljajući o rastanku sa našim psima. Kraj je bio jako brz, doveli smo ih nazad do njihovih kaveza, zadnji put se pozdravili i ostavili ih da uživaju sa njihovim prijateljima,  veselo čekajući sutra kada će neki „novi mi“ doći i napraviti isto što je i svatko od nas danas.

     Nakon što su se dojmovi slegli, mislim kod svakog od nas, mogu reći da je ovo zasigurno bilo jedno od ljepših iskustva koje smo dobili i da će nam ovo ostati u lijepom sjećanju još dugo, dugo vremena.

ПОСЈЕТА АЗИЛУ

     Већина људи ужива у времену проведеном са животињама и самим тим можемо закључити да је азил једно од бољих мјеста за провођење управо таквог времена. Дружење са човјековим најбољим пријатељем и чињење доброг дјела су само неколико од бројних предности и задовољстава које пружа то мјесто.

     Кишовито вријеме је почело, и као сваке године са собом донијело успаваност и лијеност, али не и у сриједу. 6.10. када смо организовали одлазак у азил. Неколико сати разредника прије смо договарали одлазак на излет и на одушевљење  цијелог разреда, прије који дан смо га, чини се коначно и добили. Планирање је задесило разредницу, док је нама остало само уживање, које смо, као и већину сличних ствари, јако добро одрадили. Настава нам је завршила раније и већ око подне смо били испред псећих кавеза спремни наредна два сата провести у друштву умиљатих паса жељних шетње. Након што смо се подијелили у групе, пред нас су извели свакојаке псе спремне и пуне енергије за одлазак напоље. Уз велике осмијехе на лицу, свако од нас је добио једног пса уз узицу, његово име и пар основних правила о шетњи. Упознавши се са својим псом, сватко од нас је кренуо цестом у шетњу. Моја група је била задња. Добили смо четири пса, Веру, веома несташну и јако брзу женку неке ловачке врсте, златне боје и клемпавих ушију. Ивану, велику и послушну женку њемачког овчара велике длаке и спорог хода. Џолета, црног и замишљеног мјешанца који је „у свом елементу“ и не обазире се пуно на околину. И шећер на крају, моју Глориу, умиљату и брзу крижанку пит була, са шареном длаком и увијек увијеним репом. Шетали смо дуго и опуштено неком цестицом окружени травом, дрвећем и осталим зеленилом,  цијело вријеме осјећајући свјежину зрака и вјетра који је дувао на „намахе“, потпуно заборавивши на све обавезе и проблеме и сасвим уживајући у тренутку. Али као и увијек, свему лијепом дође крај, па смо се тако и ми послије добрих сат и пол шетње, по групама почели враћати у азил, вјеројатно цијелим тим путем размишљајући о растанку с нашим псима. Крај је био јако брз, довели смо их назад до њихових кавеза, задњи пут се поздравили и оставили их да уживају с њиховим пријатељима,  весело чекајући сутра када ће неки „нови ми“ доћи и направити исто што је и сватко од нас данас.

     Након што су се дојмови слегли, мислим код сваког од нас, могу рећи да је ово засигурно било једно од љепших искуства које смо добили и да ће нам ово остати у лијепом сјећању још дуго, дуго времена.

Оливера Рупар, 8. разред