Iz onoga što su rekli naši učenici, može se ustvrditi da tema Domovinskog rata njih zaista zanima, s obzirom da u to vrijeme još nisu bili rođeni. Zasad se s njima o tome govori u školi nekoliko puta tijekom nastavne godine, informiraju se i putem televizijskih emisija o toj tematici, razgovaraju u krugu obitelji o Domovinskom ratu, a želja nam je dati im sve informacije koje ih zanimaju. Nadamo se da ćemo u tome uspjeti, a možda nam budućnost donese i suradnju s najkompetentnijim osobama za pitanja učenika o Domovinskom ratu, a to su hrvatski branitelji.

      Zaključimo na kraju: naizmjerno smo zahvalni na tome da živimo u slobodnoj i samostalnoj državi, a posebno onima koji su za to podnijeli žrtve. Njima u čast, ovaj članak neka završi sljedećim stihovima.

FRAN KRSTO FRANKOPAN (1643.-1671.)

"Na vojsku, na vojsku, vitezi zibrani,
koga god majka junački odhrani
jur bubnji, herpavke posvuda se čuju,
šipi, trimbite nadalek glasuju,
dični šeregi skup se zastaju.

Na noge, nanoge, vi jalni ležaci,
u vojsku, u vojsku, hrabreni junaci,
sablje i puške na berzom priprav'te,
sebe i konje viteški oprav'te,
vreda potež'te k slavnom dundaru.

Stirajte od serca vsak oblak plahosti,
vazmite na se šeit batrivosti,
draže nam budi glas, ime, poštenje
neg hip, magnutje, sramotno živlenje;
navik on živi, ki zgine pošteno.

Ni moa izmislit hvalnije skazanje
neg na mejdanu vridno deržanje,
gdi gromi od pukaš i sablji se viju,
vnoga gospoda kerv svoju proliju
za domovinu, za veru keršćansku.

Boga višnega na pomoa zazov'te
vaših starijih glas, ime ponov'te,
na svoje sprotivne navajl'te ognjeno,
jedan drugoga izrue'te ljubleno
živ'te bratinski, pogin'te viteški!

Kada vam srića na ruku potegne,
ter neprijatejl iz mesta okrene,
oh, kakvo poštenje, pajdaši bogati,
sablje, paloši i konji bahati,
sprave kovane, svite gospocske!

Nu, bratja ljublena, na noge, na noge,
turskom misecu da stlčemo roge,
za veru keršćansku, viteško zlamenje,
svitu na hasan, a nam poštenje
naj nam ne budi premilo živlenje!"