Pred učenike je  postavljen izazov strašnog jezičnog eksperimenta – šutjeti nekoliko trenutaka! U malom hodniku mnoštvo učenika ne može suspregnuti potrebu za cerekanjem, pogledavanjem, smijuljenjem ili nekim  drugim neverbalnim oblicima komunikacije. Neki nisu izdržali i morali su se glasno nasmijati.

Vidjeli smo koliko je teško ne komunicirati, odnosno koliko nam je bilo teško ne pokušati prenijeti neku poruku, neku misao koja nam se tek rodila u glavi ili nešto što smo prije zaboravili reći, a sada smo se baš sjetili priopćiti nekome. Čovjek mora govoriti. A kako govorimo? Jezikom. Jezik predstavlja ukupno jezično blago,  bogatstvo (književnost, standardni književni jezik, zavičajne govore, razgovorni jezik, pismo…) a govor je samo dio jezičnog bogatstva, on je izbor riječi potrebnih za neposrednu komunikaciju.

O najranijoj svijesti čovječanstva da je govor ono što nas razlikuje od ostalih živih bića, svjedoče i religijski spisi. Biblija započinje izrekom: „U početku bijaše Riječ…“

 Govor služi Komuniciranju. Sporazumijevanju! Sjetimo se prispodobe o Kuli babilonskoj kad se ljudi nisu mogli više sporazumijeti i početku mnogojezičnosti. Danas znamo da na svijetu postoji mnogo jezika, ali i da mnogi jezici su izumrli ili izumiru. U međuvremenu nastaju i neki novi, poput esperanta. Preispitali smo se koliko je važno znati druge jezike, koliko jezika  znamo, kakve nam mogućnosti u učenju stranih jezika pruža škola te jesmo li iskoristili te mogućnosti.

Svi znamo da je i pismenost važna. Ona započinje govorom, komunikacijom sugovornika i u temeljima joj je sporazumijevanje. Pismenost je nekada bila rezervirana samo za povlaštene. Nisu svi  smjeli znati pisati, znati….  A tinte, papirus, papir i pergamena su se upotrebljavali samo za najvrjednije dokumente, biblijske tekstove. Znamo da je znanje bilo toliko smatrano važnim da nije bilo dostupno potlačenima.

Danas, u 21. stoljeću svjesni smo koliko je važna pismenost, ali i očuvanje kulturne raznolikosti u obliku jezične pismenosti. Stoga je proces globalizacije iskorišten kako bi se očuvala europska kulturna baština. Europa kao svoje zaštitnike, uz Sv. Benedikta, zagovaratelja ujedinjene Europe, slavi i Svetu Braću, Ćirila i Metoda, izumitelje jednog pisma – glagoljice, nadahnute učitelje i prosvjetitelje.  Stoga se 26. rujna širom Europe obilježava Dan europskih jezika. U našoj školi kroz počast različitim povijesnim pismenima, slavili smo četiri europska jezika – srpski, hrvatski, njemački i engleski. Pridužimo se Europi!

Zdušno smo prionuli poslu i razmiljeli se po radionicama. U kratkom vremenu bilo je teško odraditi sve radionice pa smo se prema sklonostima odlučili za radionice pod nazivima Male glagoljaške radionice, Glagoljaškog zakona brojeva, Glagoljske pekare, Engleskih runa ili Staronjemačkih pisama.

Malom glagoljaškom radionicom učiteljica Sofija Kojadinović pokazala je koliko je teško bilo uredno pisati perom i tintom. Pomogla joj je učiteljica Dragica Kuzmanović svojim iskustvom u tehničkom pisanju.

Učiteljica Sanela Mitrović potrudila se prikazati nam brojevnu vrijednost glagoljičnih pismena, te smo poput pravih istraživača otkrivali matematičke formule odgonetavavši glagoljicu. Rješenja su nas sasvim prirodno dovela do krune prigodnog pojmovlja – Dana europskih jezika.

Učiteljica Ljiljana Miletić vodila je radionicu posvećenu engleskim runama i onu staronjemačkom psimu koju je idejno oblikovala učiteljica Mateja Vukadin. Zabavili smo se odgonetavajući sve nijanse izumrlih pisama i primjenjivali svoje poznavanje engleskog i njemačkog jezika.

Istovremeno, udar na naša osjetila izvršila je glazba klasičnih europskih skladatelja, te mirisi radionice koju je vodila učiteljica Marina Antolović Ferdebar. Jezik nam je bio i tako na pameti, a glagoljice puna usta. Pobrinuli smo se kolačima zorno prikazati kako su vihor stoljeća: kako se glagoljica pojavila tako je i nestala.

Teško ćemo moći zaboraviti Dan europskih pisama. Bio je to onaj dan kad smo u školi pisali perom i tintom, cijeli se umrljali, napinjali moždane vijke odgonetavajući tajnovitost slova, slikali nijanse izumrlih pisama, te pekli kolače!

У правом европском духу ученици наше школе обележили су Дан европских језика пригодним присећањем на почетке писмености четири европска језика чију наставу похађају. Тако су учитељице језичких предмета (Софија Којадиновић, Матеа Вукадин, Љиља Милетић и Марина Антоловић Фердебар) у сарадњи с учитељицом математике (Санела Митровић) организовале пригодне радионице унутар актуалних минута и циљано покушале изградити свиест о бити обележавања Дана европских језика, као и важности неговања различитости и богатства европске културне баштине који не представљају само језици, већ и њихова писмена, дакле писменост. Циљ је био истовремено дугорочно освестити важност развоја писмености, како оне основне тако и оне целоживотне. Свесрдну потпору пружила је Драгица Кузмановић, професорица техничког одгоја, својим познавањем техничког цртања те увек радишни школски кувар Драган и куварица Ружица.

Пред ученике је постављен изазов страшног језичног експеримента – ћутити неколико тренутака! У малом ходнику мноштво ученика не може суспрегнути потребу за церекањем, погледавањем, смијуљењем или неким другим невербалним облицима комуникације. Неки нису издржали и морали су се гласно насмијати.

Видели смо колико је тешко не комуницирати, односно колико нам је било тешко не покушати прениети неку поруку, неку мисао која нам се тек родила у глави или нешто што смо прије заборавили рећи, а сада смо се баш сетили приопћити некоме. Човек мора говорити. А како говоримо? Језиком. Језик представља укупно језично благо, богатство (књижевност, стандардни књижевни језик, завичајне говоре, разговорни језик, писмо…) а говор је само део језичног богатства, он је избор речи потребних за непосредну комуникацију.

О најранијој свести човечанства да је говор оно што нас разликује од осталих живих бића, сведоче и религијски списи. Библија започиње изреком: „У почетку беше Реч…“

Говор служи Комуницирању. Споразумевању! Сетимо се присподобе о Кули вавилонској кад се људи нису могли више споразумиети и почетку многојезичности. Данас знамо да на свету постоји много језика, али и да многи језици су изумрли или изумиру. У међувремену настају и неки нови, попут есперанта. Преиспитали смо се колико је важно знати друге језике, колико језика знамо, какве нам могућности у учењу страних језика пружа школа те јесмо ли искористили те могућности.

Сви знамо да је и писменост важна. Она започиње говором, комуникацијом суговорника и у темељима јој је споразумевање. Писменост је некада била резервисана само за повлаштене. Нису сви смели знати писати, знати…. А тинте, папирус, папир и пергамена су се употребљавали само за највредније документе, библијске текстове. Знамо да је знање било толико сматрано важним да није било доступно потлаченима.

Данас, у 21. стољећу свесни смо колико је важна писменост, али и очување културне разноликости у облику језичне писмености. Стога је процес глобализације искориштен како би се очувала европска културна баштина. Европа као своје заштитнике, уз Св. Бенедикта, заговаратеља уједињене Европе, слави и Свету Браћу, Ћирила и Метода, изумитеље једног писма – глагољице, надахнуте учитеље и просветитеље. Стога се 26. рујна широм Европе обиљежава Дан европских језика. У нашој школи кроз почаст различитим историјским писменима, славили смо четири европска језика – српски, хрватски, њемачки и енглески. Придужимо се Европи!

Здушно смо прионули послу и размиљели се по радионицама. У кратком времену било је тешко одрадити све радионице па смо се према склоностима одлучили за радионице под називима Мале глагољашке радионице, Глагољашког закона бројева, Глагољске пекаре, Енглеских руна или Староњемачких писама.

Малом глагољашком радионицом учитељица Софија Којадиновић показала је колико је тешко било уредно писати пером и тинтом. Помогла јој је учитељица Драгица Кузмановић својим искуством у техничком писању.

Учитељица Санела Митровић потрудила се приказати нам бројевну вредност глагољичних писмена, те смо попут правих истраживача откривали математичке формуле одгонетававши глагољицу. Решења су нас сасвим природно довела до круне пригодног појмовља – Дана европских језика.

Учитељица Љиљана Милетић водила је радионицу посвећену енглеским рунама и ону староњемачком псиму коју је идејно обликовала учитељица Матеја Вукадин. Забавили смо се одгонетавајући све нијансе изумрлих писама и примењивали своје познавање енглеског и њемачког језика.

Истовремено, удар на наша осетила извршила је музика класичних европских композитора, те мириси радионице коју је водила учитељица Марина Антоловић Фердебар. Језик нам је био и тако на памети, а глагољице пуна уста. Побринули смо се колачима зорно приказати како су вихор века: како се глагољица појавила тако је и нестала.

Тешко ћемо моћи заборавити Дан европских писама. Био је то онај дан кад смо у школи писали пером и тинтом, цели се умрљали, напињали мождане вијке одгонетавајући тајновитост слова, сликали нијансе изумрлих писама, те пекли колаче!