Kak je negda bilo v školi

Obilježavajući Dane hrvatskoga jezika učenici osmih i šestih razreda provodili su mini – projekte. Inspirirani našim zavičajnim, kajkavskim, govorima odlučili smo zabilježiti to jezično blago, da ga se ne zaboravi.

Na satovima hrvatskoga jezika u razgovoru smo zaključili da se mnogi ljudi danas stide govoriti kajkavštinom. Nagađali smo o razlozima mogućega stanja i nabrojali mnoge. Ipak, odlučili smo gledati unaprijed i čuvati našu, materinsku, kajkavsku riječ za buduće naraštaje.

Osmi su razredi sastavljali rječnik kajkavskih riječi, dok su šesti razredi imali zadatak pisati literarne radove na kajkavskom narječju. Njihova je tema bila: „Kak je negda bilo v školi“.

I jedni i drugi svoje su zadatke objeručke prihvatili i uspješno izvršili. Donosimo rezultate njihova rada.

KAK JE NEGDA BILO V ŠKOLI

Negda  je v školi saki bil za sebe. Nišči se neje spominal pod satom, či bi što rekel nekaj ili se sam malo brnul, po prstima bi z ravnalom dobil. Či ne bi z šibom dobil, moral bi iti v kut. Deca su mela kožne taškice za torbu i nutra bilježnicu, klajbasa, olovku i nalivpero. Nešči je mel posebnu olovku kaj se malo poslini pa piše plavo, onda su meli plave vusnice. Nešči pa neje mel takše olovke.

Či bi se nešči brnul pod ispitom, dobili bi packe od direktora ili učiteljice. Dečki su neki gledali učiteljici pod šos z malim špiglom, ona bi rekla nešt kak: „Lončariću!  Ako te zanima moj doljnji veš, odi k meni doma i ja ti sve pokažem!“ Učenik šteri je to napravil ga je bilo tak sram kaj je štel v zemlju propasti. Dok bi to direktor saznal, učenik bi letel do čakatura. Jeno-jeni su se zbili, a dok je učitelj saznal ko je počel, taj bi letel dve klupe dale. Učiteljica dok bi ih pitala, pitala bi ih tak teško kaj bi im se zmešalo. Či bi dobil jedana, moral bi čekati više od mesec dni kaj bi si to ispravil. Kaj je još gore, či bi štel iti v kino dvoranu oko, naprimjer, osem vur navečer, učiteljica bi ga vuni čekala i ne bi ga pustila nutri.Nišči neje vupal niti krivo poglednuti učiteljicu jer bi dobil takše batine, a mama i tata bi rekli da ga slobodno klopiju dok je takši. Bilo je čuda ukori.

Čim su se vrnuli dimo, išli su na polje z mamom, tatom, bakom i dedom. Čuda njih je došlo drugi den v školu zmazano pa su bili biti i si su im se smijali kaj su takši došli v školu. Negda su bili jako strogi. Denes je hudo v školi, a negda pak je bilo još hujše.

Kaja Haček, 6.b

KAK SE NEGDA IŠLO V ŠKOLO

Mi si ve nebremo zamisliti kak je negda bilo. Deca su bosa hodila v školo. Dok su moji deda i baka išli v školo, asvalta je ne bilo. Vulice su bile pošudrane, neje lepo bos hoditi po kameju. Torbe su ne meli. Z ljuščija su cekere pleli i s jimi su hodili v školo. Nesu meli niti bilježnice. Pisali su na pločice z olovkom od kameja. Brislo se spužvom štera je na dreti visela z pločice. Škola je bila stora z čuda dece. Vučitelji su bili stareši i neso bili z Međimurja. Na zahod su hodili vum na dvorišće. Tam su meli drvene zahode. Vuni v dvorišću su se igrali. Neso meli lopto, s krpi su slagali krponjače. Oblečeni su bili kak je štera familija bila imočna. Oprava je bila lanena šteroga su doma somi predelali. Pucke su se mele kite spletene, a dečki su bila na krotko ošišani. Po familijama je bilo čuda dece. Nešterni su janga razreda vejčpot ponovljali. Kaj bo škola čista, zato se brigala podvornica. V zimi se kurilo z drevima i ugljenom. V školi su ne meli kuhjo. Somi su si nosili kruha i jaboke. Neso meli to se kaj mi denes imamo, ali jim je bilo lepo.

Marta Sokač, 6.b

učiteljica hrvatskoga jezika Vlatka Levačić, prof.

Anketa predmetne nastave: Što se čita u našoj školi?

Prošloga smo tjedna, od 11. do 17. ožujka, obilježili Dane hrvatskoga jezika. U tome smo duhu, za vrijeme malih odmora,  sproveli kratku anketu na školskim hodnicima, među učenicima viših razreda. Osnovno je pitanje bilo: Što se čita u našoj školi?

Želeći provjeriti čita li se u slobodno vrijeme uopće i što među učenicima naše škole, jedan smo dan izdvojili za provođenje kratke ankete. Razgovarali smo s učenicima viših razreda pod malim odmorima. Donosimo najvažnije odgovore onih koji su željeli odgovoriti.

Najviše ispitanih učenika radije bira epska djela (74%), lirska nešto manje (11%),  a dramska najmanje (0,5%). Češće se pritom biraju strani autori (59%), dok su domaći manje zastupljeni (33%). Poražavajuće rezultate dobili smo tražeći odgovor na osnovno pitanje: Volite li čitati? Od učenika koji su odgovorili na postavljeno pitanje saznali smo da njih čak 44% ne voli čitati. Ostali ispitani učenici o pojedinim se pitanjima nisu željeli izjasniti.

Posebna smo pitanja pripremili za naše učitelje. Zanimalo nas je koji im je lirski autor ostao u sjećanju iz osnovnoškolskog razdoblja, u čijim su pjesmama najviše uživali i koje su ih pjesme osobito dotakle.

Iako su se navodili naslovi različitih pjesama, najviše je glasova u zbornici dobio Dobriša Cesarić.

Iz naše ankete zaključujemo da učenici čitaju kad moraju, najčešće književna djela s popisa lektire. Više vole epiku od lirike. Smatramo da je tome tako zbog toga što se s junacima epskih djela lakše poistovjećuju i češće ih mogu čitati u doslovnom značenju. Na pitanje zašto se češće biraju strani od domaćih autora, nismo znali odgovoriti.

Budući da se bliži Svjetski dan pjesništva (21.3.), pozivamo sve učenike na istraživanje i čitanje poezije, tuđe ili vlastite. Pišite, čitajte i izrazite ono o čemu razmišljate.

Novinarska družina

Anketu sproveli učenici 6. a razreda: Luka Grubić, Višeslav Novak, Luka Jalšovec, Sven Kraljić, Vanja Čugalj Pongrac