Županijska smotra LiDraNo 2012. Splitsko-dalmatinske županije održana je 24.2.2012. (u petak), u Splitu, u Kongresnom centru "Poljud".

Našu školu predstavljali su u dramsko-scenskom izrazu učenici Dramske družine: Ante Koludrović, Klara Elezović, Bojana Mladenovska, Pijer Bezić Candia, Ivan Braškić i Lucija Bavčević uspješno se predstavivši igrokazom "Na recepciji" šoltanskog autora Dinka Sule.

U literarnom stvaralaštvu uradak učenice 7. razreda, Klare Elezović, "Nisu nas podržali" odabran je za Državnu smotru.

Mirjana Stanić, učiteljica hrvatskog jezika

NISU NAS PODRŽALI

U našemen malome selu, Gornjem Selu, svi mištani znaju za Studenac. Sa se sigurno pitate ča je to? Ma, to van je bunar širok jedno 10 m, a dubok 5 m. Tin se bunaron selo toliko puti spasilo od suše. Tamo su naši stari u davna vrimena, pričala mi je moja baba, vodili napojit koze, konje, kobile, tovare i sve druge domaće beštije. Ma ni Studenac bi samo za napojit beštije, vengo i za zalit vrtal, robu oprat i još puno tega. Kad je došla voda na špinu, iz vodovoda, svi su ga zaudobili. Studenac je pada sve višje i višje u zaborav. Trava ga je obresla i višje se do njega ni moglo doć. A voda, ona čista i bistra, pritvorila se u kaljužu. Još jedino ča ga je držalo lipin bile su ribice koje je jedan čovik tamo baci.

E, jednega lipega, teplega, prolitnjega dana, ne sićan se više točno, dica iz Sela među kojima san bila i ja, odlučila su vazest stvar u svoje ruke. Vazeli smo alat ka ča je šegac, grabje, nožice, sikire, kantu vode i vode u bocan za pit kad ožednimo.

Počeli smo pomalo nespretno, ali puni voje. Baš kad smo mislili da smo finili veliku  i napornu rabotu uvidili smo da se bez pomoći odrasli ne ćemo moć spustit u Studenac i sazidat stine koje su bile okolo popadale i popucale.

Uspili smo ga očistit od drače, svakaki škovac i travurine, ali bili smo nesritni jer nismo mogli finit posal kako smo mislili.

Kad smo se vratili išporkani i znojni doma naši su nas pitali di smo bili i ča smo činili, a kad smo in sve lipo ispričali i zamolili da nan pomognu nisu nas ozbiljno svatili ili je većina rekla da jemaju važnijega posla i ča smo se tega išli vatat.

Ma da mi je znat  ča to oni imaju važnijega za činit!?

Kad nas naši roditeji iz prve nisu podržali obratili smo se nikin starijin judiman iz mista. Oni su nas još višje razočarali jer su rekli: „Kad je propalo, neka propade do kraja jer ionako nikome ne triba!“

Mi se, goripojska dica, nismo predavali. Nismo dali da ništo „naše“, ponovno otkriveno, ponovo propadne. Dogovorili smo akciju. Počeli smo lipit plakate kojima smo pozivali na akciju čišćenja i uređenja Studenca. Čuli smo komentare nikih: “Ča oće ova mularija, oli nimaju pametnijega posla, neka više učidu... i još puno tega, a bilo je i grubi rič koje ne ću namjerno napisat (neka je te sram). Pridruži nan se Đovineca i njegova žena. Pomogli su nan koliko su mogli jerbo su stari. Cili vikend smo razmišjali samo o Studencu i slabon odazivu odrasli. Ruke su nan bile izgrebane od drače i veliki stin, bolila nas je svaka žunta, ali se nismo pridavali. Sljedeća akcija je bila naša galama u uru kad manje-više svi idu posli obida odmorit ili ubit oko kako se to u nas govori. Sad su još više vikali na nas, pritili, ali su nas konačno čuli, a to smo i tili.

I baš kad smo mislili da ćemo morat izmislit novi dišpet doša nan je poglavar mista i reka radosnu vist zbog koje smo svi počeli skakat od sriće i grlit ga. Čulo se samo: Toooooo! Uspili smo!!!  Reka nan je da je uspi sredit za bager koji će sutra doć sve dobro očistit. Ovi put smo se doma vraćali ozarenih lic i jedva smo čekali jutro, a ujutro smo priskočili poću crikvu. Gledali smo u bager ka u čudo. Nakon njega smo micali šofice, odvajali stine ...  Čudo toga smo to jutro učinili i bili sritni. Čula se buka pa su posli mise došli naši roditeji i niki mišćani vidit ča se to dogaja i ča čini ta mularija.

Vidija se Studenac. Bez drače i granj okolo. Sve čisto, izgrabjano i pometeno metlan. Odjedanput, svi ka jedan počeli su pljeskat rukan, približavat nan se, grlit nas ili zahvalno gladit po glavi. Više se nisu jidili na nas! Sve su nan dišpete oprostili! Obećali su bit uz nas i pomoć!

Učenica : Klara Elezović, 7. razred , OŠ „Grohote“

Mentor : Mirjana Stanić