Lunbrela

Va konobe san staru lunbrelu našal.

Vidi vraga, ona još vaja!

I šnjun san ja va školu šal.

Po pute je vela bura bila

i lunbrelu mi razbila.

Jako mi je žal,

aš je nonotova bila.

4. ANTONIO STAŠIĆ

6. RAZRED

OŠ «KOZALA» RIJEKA

VODITELJICA: HELENA DE KARINA, prof. hrvatskoga jezika

Gori palma!

Bio je petak. Mama i tata su otišli u Trst, a ja sam ostao sam s Ledom. Biti sam s Ledom za mene nije dobar znak. Leda je moja mlađa sestra. A nas dvoje sami – neka je nevolja na vidiku. Posljednjeg puta bio je to razbijen prozor.

Ubrzo nakon što su mama i tata otišli, došao mi je moj prijatelj Brnić. Brnić je Brnić, a ne Antonio jer sam Antonio ja.

Odlučili smo se zabaviti kućnim rukometom. Kućni rukomet se igra u kući. To je igra visokog rizika. Rezultat: razbijena slika. Trebalo je pokušati popraviti uništeno. Tražio sam ljepilo u ladici, a našao upaljač. Zbog upaljača sam potpuno zaboravio na ljepilo i razbijenu sliku. S upaljačem u ruci Brnić i ja smo izašli van nastaviti zabavu. Išlo nam je baš dobro!

Ispred moje kuće raste palma. Palmino deblo obraslo je dlakama. Mislim da se učiteljica prirode ne bi s tim složila, ali ja to tako zovem. Ne znam zašto, ali počeo sam paliti dlačice. Gorjele su brzo i još se brže gasile. Barem mi je tako izgledalo, sve dok s druge strane debla nije buknuo veliki plamen. «Palma gori!» vikao sam. Brnić i ja smo jurnuli u kuću po vodu. Nosili smo vodu u čašama, polijevali plamen i glumili  vatrogasce. Mislili smo da ćemo ugasiti palmu. No, nije pomoglo. Baš kad sam odlučio poslati Brnića po pomoć, naišao je moj rođak i ugasio vatru.

Rekao sam na početku: biti sam s Ledom za mene nije dobar znak – neka je nevolja na vidiku. Ovoga puta bila je to palma u plamenu.

I griža i grota i trda stina

to je kamik naš sivi od davnina.

Ni za buru ni za daž

ni ga briga i ne haje.

Naškodit mu niš ne more

se gre ća ma kamik ostaje.

6. LOVRO ŠARIĆ

5. RAZRED

OŠ «KOZALA» RIJEKA

VODITELJICA: HELENA DE KARINA, prof. hrvatskoga jezika

Garfield

Znate li Garfielda iz stripa? Ako znate, onda znate i moga mačka. A za one koji ne znaju, reći ću nekoliko pojedinosti: debeo je, ima bujnu narančastu dlaku, obožava jesti i povremeno pije kavu. Pretpostavljam da vas je ovo posljednje zbunilo, ali istina je!

Garfield je vrlo neobičan mačak. Ne voli stres i uzbuđenja. Rado uživa u jutarnjoj šalici kave. Jednog sam ga jutra našao na kuhinjskome stolu kako oblizuje šalice. Osim kave, on obožava i banane. Kad god netko jede bananu, Garfield se namjesti ispred njega i čeka svoj dio. Uz kavu i banane postoji još nešto što on jako voli, a druge mačke izbjegavaju. Svi znaju da se mačke boje vode, ali naš Garfie obožava kupke. Skoči u kadu i namače noge.

On zapravo i nije moj mačak, već nonin, ali ja sam često kod none, a čim dođem, on je uz mene. Pretpostavljam da me voli, a mislim da je još važnije to što nisam škrt kad je hrana u pitanju. Nona ga hrani kad je vrijeme za jelo, a ja kad me pita. On strašno voli jesti, a ja ga potpuno razumijem jer i ja volim jesti. I njemu, kao i meni, moja obitelj često prigovara da ima koju kilu viška, no ja znam da smo on i ja samo krupno građeni, a ne debeli. Garfield možda izgleda malo deblji zbog bujne i guste dlake, a ne zbog kila. A ta ja dlaka takva, tvrdim ja, zbog kvalitetne pehrane.

Garfie živi u Brseču, a Brseč je selo. U našu obitelj došao je kao mali mačić. Donijela ga je moja teta veterinarka. Našli su ga bačenoga u kanti za smeće. Moja nona i nonić su željeli seoskog mačka koji će biti glavni lovac u selu, ali ispalo je potpuno suprotno. Dobili su glavnu kukavicu i mazu. Boji se svega, a najveći neprijatelj mu je susjedov crni mačak. Čak smo se morali i umiješati u mačje razmirice jer je Garfield imao traume od «crnoga». Nije bio sposoban to sam riješiti. Zbog toga ga moj nono zove «nevoja od mačka».

Ali, iako je njegov najdraži teritorij nonina kuhinja u kojoj hrabro lovi među loncima, mi smo ponosni na našu mačju nevoju i njegovu posebnost.    

1. Margareta Cindrić  - 7. RAZRED

Ljubav

Ah, izgleda, moj je red…

Znate ono, zima je, a vama kao da je proljeće,

kad leptirići i cvijeće u rimu jednostavno ulete.

Osluškujem se.

Pet postaja u meni istovremeno svira.

Zvučim kao pokvareni radio moga nonića.

Ludi spoj vijesti na talijanskom jeziku, opere i rapa.

U ustima mi okus peperminta.

Kad bi se ljubav jela,

sigurna sam, imala bi okus trešanja,

a ne peperminta.

Ali, svejedno, tko za to sada mari!

Gutam jednoga za drugim.

Ti bomboni ništa ne pomažu iako su plavi!

U meni se podižu vrtlozi crvene boje.

A crveno je i svjetlo na semaforu.

A ja čekam

čekam

čekam…

zeleno svjetlo da mogu prijeći

džeparac

dobru ideju

prave riječi

božićne darove…

i njega.

Hoće li doći?

U ljubavi slutim

dijeljenje peperminta

maminu glavobolju

vrtoglave telefonske račune

i srebrne snove.

Stari dimnjak s krova gleda

i vavek neku štoriju nam pripoveda.

O tićima, o buri, o teplom suncu…

Koliko leta je on pasal

i do danas je zdignut ostal.

Po letu počiva, a kad pride zima,

vaje nam šalje signal od dima!

3. Eric Mičetć, 6.a