Bilo je to ljetno veče. Uz lavež psa i kreketanje žaba otišao sam se prošetati i uhvatiti svježeg zraka. Ulice su bile prašnjave. Dok sam šetao ulicom, svakakvi strašni događaji padali su mi na pamet. Kada sam se prošetao, polako sam krenuo kući. Iza mene je išao jedan djed. Stalno sam se okretao da vidim gdje je djed. Kuda god sam ja išao, išao je i on. Počeo sam trčati prema kući. Djed je vikao i trčao za mnom. Uplašen sam dotrčao. Kada sam stigao, olakšao sam si srce jer je lupalo od straha kao da će iskočiti. Mama je rekla: „Djed se samo šalio.“ Iduće večeri opet sam izašao van. Iz daljine je išao on, naravno djed, koji me je uplašio. Rekao sam: „Moram se suočiti sa strahom.“

 Manuel Olić, 6.A