U srednjoj školi bio sam dobar učenik,ali prilično nemiran, svojeglav i tvrdoglav.
Dosta toga su mi opraštali zbog dobrih ocjena,ali ponekad nisam uspio izbjeći kaznu.
Nakon jednog od mojih “nestašluka” (u četvrtom razredu) nastavnik nije više znao što bi sa mnom pa me poslao na razgovor ravnatelju.

Bio sam ljut. Očekivao sam dosadnu prodiku. Sjedio sam i prkosno buljio u pod.

Ravnatelj je neko vrijeme šutio, a onda iznenada rekao:
- Pokaži mi ruke.

Potpuno iznenađen ispružio sam dlanove i pokazao ruke.
- Jako fine ruke. Ruke kirurga. Zaista nešto posebno. Mogao bi postati izvrstan kirurg.

To je bilo sve što je izjavio. Pozdravio me i rekao da mogu ići.

Potpuno zbunjen išao sam prema razredu i gledao u svoje ruke. Cijeli dan nisam mogao odvojiti pogled od njih.

Te godine upisao sam se na medicinski fakultet.
Danas sam uspješan kirurg...

- Ponekad  je dovoljno da  samo jedna  osoba uoči  u nama  nešto  dobro  pa  da  naš  život krene  nekim  drugim putem.

- Kada  ste  vi  zadnji  put uočili  nešto  dobro  u nekome  i  to  mu  i  rekli?

- Ako  se  ne  možete  sjetiti,  možda  je  došlo vrijeme  da  to  učinite  baš  danas...