Od Gale do Bleiburga i natrag

Mile Brčić

Kratka biografija

Mile Brčić rođen je 10. listopada 1921. godine u Gali od oca Petra i majke Ive rođene Bošković. Kršten je u Gali pod imenom Mile, no za vrijeme rata krsni list je izgorio pa su mu svi službeni dokumenti na ime Miljenko. Završio je šest razreda osnovne škole u Gali. Prije rata njegova obitelj bila je jedna od najbogatijih u selu. Ovaj 96-godišnjak najstariji je stanovnik Gale.

„U 2. misecu '42. san o'ša' u vojsku na poziv hrvatske države, nisan ja bio dobrovoljac. Prvo smo došli u Knin, al’ nismo mogli  prolazit' od četnika dok se nije osigurala pruga, onda smo iz Knina u Gospić pa u Karlovac. U Karlovcu smo ostali dva miseca. Sva tri miseca smo zanimali[1] u svojoj robi. Đava' odnio i gaće više, ne moš zanimat' iskidanih kolina. Došlo je naređenje i pribacilo nas u Varaždin. U Varaždinu smo zanimali isto dva miseca, rekli su nan da idemo u Zagreb u 9. puk. Na Maksimiru su nas dočekali Njemci i naši oficiri. Odma' su nas odveli u kolonu za sistematski pregled. Puštalo nas i dalo nan trliš, jaketu, gaće i cipele. Iza toga nas silo u vagone. Gledamo mi koji je ovo đava', kud nas vode. Uj'tra, kad je svanilo, vidimo mi da smo u Beču. Silo nas u aute i iskrcalo u Nikolsburgu. Izašli iz auta, ono piše Ratni zarobljenici, a mi nismo zarobljenici. Onda je prominilo to u inf ers betel Nikolsburg. Otrali nas u menzu. Srčemo mi juhu, ono nas onaj Švabo po glavi: „Pa nisi švajne.“ Sutradan nan dalo odma' robu. 4 miseca se nismo prisvukli. Sad nan nadavalo svega, a sve k’o ispod čekića, gaće, podgaće, ma svega, 6 uniformi… Litnja, radna, svečana… Ima i đavla. A dićemo s njon?! Dalo nan ključ da složimo u armar, ne znamo mi ni robu složit'. Bože moj, učilo nas k'o malu dicu.“

„A di nisan, dite moje?! Oo jadna majko… Ne bi to opisa' ni'ko.“

 „Iz Nikolsburga su nas poslali priko Mađarske za Zagreb. Tamo je vršena parada vojske, oružja, tenkova, aviona… Iz Zagreba na bojište. Prva borba bila je u Psunju. Pa u Kozaru, Veliku Kladušu, Malu Kladušu, Bihač, Grmeč, Sanski most, pa onda Drvar, Jajce, Livno, Malovan, Bugojno, Jablanica, Rama, Zenica, Poljane, Vran planina… Led, snig, kiša... Tu san i obolio. Pribačen san u Sarajevo u bolnicu. Fibra 41,5 – trbušni tifus, plaurita. Ostavili me u bolnici pet nedilja. Iz bolnice san o'ša' u Gacko, pa u Ston, osvojili Pelješac i '44. u Bilom Brigu dočekali Božić, a u Širokom Brigu san i ranjen. Onda deset dana putova' do Zagreba. U Zagrebu u bolnici san osta' misec dana. Iza san o'ša' u Čazmu, pa priko Marije Bistrice, Starjeva, Stubice, Krapine i Celja u Austriju.“

„Tako smo od Čazme do Blajburškog polja došli sve pješke. Puton 'odali u koloni kojoj se nije vidio ni početak ni kraj. Sve puno vojnika u različitim odorama, puno civila, obitelji, dice, žena, staro i mlado. Od obećanja da će nas Englezi puštat nije bilo ništa. Čekali smo mukte na austrijskoj granici. Došlo je naređenje da se povlačimo nazad. Neki su pokušali proboj kroz Alpe, al' ja san zna da nema veliki' šansi i skupa sa svojon družinon odlučili smo krenit' prema engleskim tenkovima i pridat se. Nakon pola sata 'odanja, došli smo do mista di su tenkovi bili raspoređeni. Englezi su se tu rasporedili da ni čovik nije moga' proć' između njih. Nije nan bilo druge nego da se vratimo di smo i bili. Tu smo odlučili čekat', pa šta bude. Neki su već odustali, bacili svo oružje i krenili prema slovenskoj granici. Partizani su pričali da je rat gotov i da se svi možemo vratit' svojin kućama, a Englezi su nas počeli pritiskat' da se moramo vratit' i pridat' partizanima jer je to međunarodni dogovor. Popodne nan je javilo da je potpisana bezuvjetna kapitulacija, da damo svo oružje i da se pridamo partizanima. Velik broj vojnika i civila već se uputio prema slovenskoj granici. Tako smo odlučili i mi da se vraćamo kući. Puton smo naišli na autobus koji je zapeo u blato. Uspili mi njega izgurat' i nas petn'estak je uskočilo i uputilo se prema Sloveniji. Nismo se dugo vozili, taman na ulazu u Sloveniju zaustavila nas je partizanska patrola: „Ajmo bre, izlazite il' nastavite pešice,“ a svaki naoružan do zuba. Mi izašli i uputili se dalje prema Dravogradu. Uz cestu san primjetio desetak vojnika u plavim odorama zrakoplovstva NDH. Uputio san se prema njima da ih pitan šta oni jedini side dok svi drugi žure prema Dravogradu. Odgovorili su mi da čekaju zapovjednika koji je isto iz Sinja, točnije iz Donjih Glavica. U toj gužvi san se udaljio od svojih suboraca i više ih nisan moga' nać'. Kad je zapovjednik doša', odma' mi je da' njihovu odoru koju su imali u pričuvi, jer kad bi me partizani vidili u njemačkoj odori koju san do tad ima na sebi, odma' bi me ubili. Ponudio meni zapovjednik da nastavin s njima put i ja bez razmišljanja prihvatio. Kad smo došli u Dravograd, na mostu su nas dočekali partizani koji su tili odvojit' žene i dicu od muških. Ljudi su se opirali, a partizani su izvadili strojnice i zapucali. Kako bi ostali mogli proć' prema Mariboru, sve su te jadne mrtve priko mosta bacili u Dravu. Uz cestu je sidilo ranjeno dite, nije imalo ni 7 godina ima i viče: „Majko moja!“ Partizani ga uzeli i bacili za materon u Dravu. Govorimo mi među sobon: „Šta će s nama napravit' kad 'vako ubijaju jadne žene i dicu?!“ Krenili mi tako dalje i ja izvadi vojnu knjižicu iz džepa i baci je u Dravu da ni'ko ne primjeti, jer kad bi vidili da san bio pripadnik 369. legionarske divizije, ne bi mi bilo spasa. Čim bi usporili, vikali bi: „Brže, brže, da vam majku ustašku!“ 'Ko bi se usudio samo jedan metar izać' iz kolone, odma' bi bio ustreljen. Šta smo više 'odali, sve više je bilo mrtvih uz cestu. Jedna žena sidila je uz cestu s diteton od nekih 3 do 4 godine, sirota, zagrlila ga i spustila glavu prema podu. Odjedanput se začuo rafal iz strojnice, a žena i dite su ostali ležat' na cesti. Neko povika: „Ej bre, ti u plavim! Dolazi 'vamo! Skidaj bre tu uniformu!“ Ja skinio sve i osta' samo u košulji, a on mi da' svoje gaće pune rupa po kolinima. Najviše mi bilo ža' njemačkih cipela, a umisto njih dobio neke gumenjake. Dok san se provlačio prema čelu kolone, iz vida san izgubio i grupu zrakoplovaca kojima san se priključio prije Dravograda. A uz cestu sve puno mrtvih… Žene, dica, civili, vojnici svih odora... Mislin sam u sebi… Majko Božja, pa zar ni komadića zemlje uz cestu, od Dravograda do Maribora, neće ostat koji nije natopljen hrvatskom krvlju. Uz samu cestu prema Mariboru do Drave bila jedna livada. Udbaš viče: „Druže, vodi na livadu!“ Kazali nan da ćemo malo odmorit' i napit' se vode. Lega' ja odma potrbuške i ugleda mitraljez, 864 metka u minuti. Mislin ja u sebi, pa neće valjda pucat po nami, ima i žena i dice. Okolo sve leži, ka gladno, žedno, ispaćeno. Odjedanput pucnjava, bura. Ja začepio uši, ono padoše dva po meni. Viče udbaš: „Zaustavi paljbu!“ Ljudi viču: „Majko moja!“ Jedan ranjeni viče: „Bože, pomozi mi da umren!“ Bilo je i onih koji su teško ranjeni pa nisu mogli ni vikat', nego su samo ležali i čekali smrt. Ja ležin na podu, a ta dva po meni. Ošli svi, a ja se nekako izvuka' ispod leševa. To okolo sve puno krvi. Nekome fali ruka, nekome noga, criva razbacana... Ku' ću sad?! Sve mrtvo, ja živ. Najbolje mi je čekat' kolonu za Maribor i pridružit' in se. Dok san trča' prema koloni, vidio san još nekol'ko njih ranjeni i umazani krvlju kako trče prema koloni. Od dvi' tisuće, ostalo nas je samo petoro, šestoro živih. Ni kolona nije mogla prolazit' od leševa koje su prostreljali na cesti, jer nisu mogli stat na livadu. Konji su osjetili miris krvi i nisu tili naprid. 'Ko je krenio zaobić' mrtve suborce, odma' bi bio streljan. Partizan je s live strane ceste sa strojnicon u ruci vika': „Gazi bre gubo gubu! Napred ili pucamo! Gazi gubu!“ Meni sve više dolazi da stanen negdi uz cestu i čekan da me ubiju. Mislin ja sam sa sobon da je bilo najbolje da su me ubili na onoj livadi. Al’ opet, nešto me vuklo da se borin. Kad je Sunce već počelo padat' za planinu, došli smo u Maribor. Na mostu su nas razvrstali u logore. Mene je zapa' logor broj 8. Opet san zahvalio Bogu jer iz tog logora je postojala kakva-takva šansa da izađen živ. Noć u logoru bila je 'ladna, a spasila me ona jaketa šta mi je da' onaj partizan u zamjenu za zrakoplovnu odoru, mada iskidana, pomogla mi je. Uspio san čak i odspavat' koji sat. Uj'tra san naiša' na onu grupu zrakoplovne vojske i odma' su me pripoznali. Primjetio san da ih pola fali, a nije bilo ni zapovjednika iz Glavica. Ovi koji su ostali rekli su mi da sutra iđu za Zagreb. Ponudili su mi da krenen s njima, a ja san prihvatio, ionako nisan ima šta izgubit'. Na kraju logora primjetio san barake i krenio da vidin ima li vode. Tamo san ugleda' dvi' žene, obučene k'o bolničarke i nisu bile partizanke. Upita' san ih vode.  Čin san progovorio, primjetile su da san iz Dalmacije. Ja san potvrdio i reka' da dolazin iz Sinja. Iznenadile su me i rekle da ima s njima u logoru jedan iz Sinja i odlučile su ga dovest'. Dok mi je jedna dala vode, druga je otišla u baraku. Nakon kratkog vrimena dovela mi je mog brata Antu. Izgrlili smo se, a suze nan krenile same od sebe. Sili mi tu da malo popričamo. Dugo smo mi tako pričali i već je pala noć. Bilo je vrime da se odvojimo jedan od drugoga. Ja san oša do grupe zrakoplovaca, a i brzo smo o'šli leć. Negdi oko ponoći, ne znan ni sam kol'ko je bilo sati jer su partizani oduzeli sve satove i nakit šta smo imali, ušli su nan u sobu partizani s pištoljima. Počeli su ubijat' koga su stigli. Ja san samo leža' i čeka' šta će se s menon dogodit'. Približila mi se grupa od pet partizana. Jedan me pita' šta iman. U tom trenu ja san izvadio rusak koji san ima i pokaza' da u njemu nema ništa osim njemačke kašike koju san zataka' za pojas još u Dravogradu. Tako da su me samo zaobišli. Sutra popodne smo krenili za Zagreb.“

•       Zagreb – logor u Prečkom – Čemernica (Kordun)

„Čim smo došli u Zagreb, odma' smo upućeni u veliki logor u Prečkom. Uf, ovaj logor je za onog u Mariboru bio 'Amerika'. Uz logor je bila cesta na kojoj su sugrađani skupljali 'ranu za logoraše. Uspio bi' pribavit' sebi nešto 'rane. Nije to bilo bogzna šta, al' nakon ničega to dođe k’o prava gozba. U logoru san naiša' na svog jednog suborca iz 369. legionarske divizije koji je bio bolničar. Odlučio san se s njin javit' dobrovoljno za bolničarski posa'. Svi koji umru u logoru prevoze se za pokapanje. Partizani su nas logoraše uzeli i za taj posa' kako bi izbjegli sve 'sovke i pogrdne riči od mještana. Puton do Stenjevca, mista di smo ukapali mrtve, istrpili smo sve grdne riči i pljuvanja. Nisu ljudi znali da smo mi iz logora i da će i nas možda tako ne'ko sutra vozit'. Vratili smo se u logor, a tamo su ljudi svakodnevno umirali od gladi, žeđi, od ranjavanja. Kad je bilo vrime za leć', primjetio san piljevinu koju bi moga pokupit' i napravit' bar topli ležaj. Dok san kupio piljevinu, primjetio san i komad neke robe, povuka' ga prema sebi i odjedanput čuo kako neko viče: „Nemoj me vuć'!“ Ja povuka' ruku prema sebi, malo se i pripa. Ono ugleda invalida u domobranskoj uniformi, bez ruku i nogu. Reka mi da će mu sutra doć' ćaća po njega. Pita' san ga triba li mu išta pomoć, al' on je odbio jer je već ima sve šta mu je tribalo. Tako san i ja o'ša' leć'. Sutradan su došli emisari pozivat' da se prijave svi logoraši koji oće ić' kući. Ja in nisan virova', tako da se nisan ni prijavio. Među prijavljenima san primjetio svog sumještana i da' san mu pismo da ako dođe kući da mojima i reče in da san živ. Malo iza toga dobio san novi raspored za logor Čemernica. Nije bilo tamo nikakvog smještaja, spava' na goloj zemlji, pod vedrin nebon. Nit smo imali šta 'ist, a pit' samo zamućene vode koje bi jedva doteklo za pola nas. Bio je sedmi misec. Danju ja ležin, gladan i žedan, a od gori grije sv. Ilija. Doša' komandant logora i reka' nan da se otpuštaju svi logoraši, osim oficira NDH, i da možemo svojin kućama. Nije ima' ruke, izgubio u ratu valjda. Reka' nan da ne zalazimo u srpska sela, jer su kuće u ratu popaljene, a ljudi pobijeni, pa da nan se ne bi ne'ko osvetio. Reka' nan je da se držimo skupa i da putujemo po danu. Bio je Srbin, al’ dobar čovik, svaka mu čast. “

•       Povratak kući

„Pješke smo došli priko Siska do Banove Jaruge, 30 kilometara, di je bila željeznička stanica. A vlak… Ne bi Bog dragi uša'. Sve je to krcato k’o i šipak. Šta ćemo sad?! Mi pitali jel možemo na vagone, a oni nan rekli da možemo, al' na svoju odgovornost. Propenji se gori pa ako sletiš doli, nema te i gotovo. Mi gori se smistili. Ne smimo mi zatvorit' oči da ne bi zaspali, pali pod vlak i nema nas više. Došli mi tako vlakon do Metkovića, a tamo san se ukrca' sa još jednin prijateljen iz Sinja u brod. Na brodu izvadio neki čovik dvi ribe i komad kruva. A meni utekoše oči na to, ka' zanimio od gladi. Kad ono čovik primjetio. Dolazi on meni i pita me otklen putujen. A ja njemu govorin: „A šta ćeš me pitat', pogledaj i odma' ćeš znat'.“ On čovik odma' primjetio da san iz logora i kaže on meni da nema ni on ništa, da već nedilju dana čeka i nema ga 'ko pribacit za Split, al' dade on meni jednu ribu i mrvicu kruva. A meni suze iz očiju poletile. Al' šta ću, ja podilio sa tin svojin prijateljen, i on je gladan isto k'o i ja. Pojili mi to i pitan ja njega otklen je. On čovik pita zašto, a ja mu reka': „Ako ostanen živ, za ovo ću ti kupit' prase.“ Kaže on meni: „Ja san ti, prijatelju, Eterović s Brača.“ Odjedanput bura počela. To pucaju konapi. Bura ljulja brod. Svi povraćaju osim mene. Možda bi i ja, da san ima šta povratit'. Mornari viču: „Bacajte konope il' ćete svi poginit'!“ Ja uzeo i sam počeo bacat konap. Ja svon svojon snagon bacio i mornari uvatili konap, pa okrenili brod prema Splitu. A ja od sriće viknio: „Hvala ti, Majko Božja!“ Došli mi u Split, a ono milicija primjetila našu robu i odvezla nas u zatvor na Katalinića brigu. Okupali se mi u zatvoru nakon nekoliko miseci, dobili večeru i odma nas uj'tra uputili za Sinj. Došli mi u Sinj oko deset sati. Bio je 15. kolovoza '45. Bila je Velika Gospa, misa u Sinju u crkvi. Ja sa svojima uša pomolit' se Čudotvornoj Gospi Sinjskoj i zahvalit' Bogu šta mi je pomoga' da pređen kroza sve ovo. Svi gledaju, ka' napola gol, gladan, nečist, krvav... Doša' ja kući. U logor o'ša' sa 80 kila, a kad doša' kući izmirio se, 45 kila. Čeka me bratovih devetoro dice, a partizani mi digli i kašiku u kući, a ne žito, vino, k'umpire... Mater jadna plače, nevista plače, plačen ja... Pitaju za brata, ja in sve ispripovidio. A kako je brat završio, to sam Bog zna.“

„Iza toga san bio deset miseci na prisilnome radu. Pa su me digli za jugoslavensku vojsku, dvi' godine. Gonali me k’o Bog maglu. Jugoslavenskoj vojsci san služio na Dorjanskom jezeru. Obolio san od upale bubriga, a jugoslavenski oficiri mi nisu virovali nego su me optužili da sabotiran. Za kaznu san mora' stražarit' po cile noći. Jedne noći naišla tri auta, a ja po naređenju ne dan nikome proć'. Vičen: „Stoj!“ Oni navrli, a ja vičen: „Stoj,pucat ću!“ Auta nisu stala, a ja 13 metaka u gume. Stadoše oni i ugase svitla. Dođe moj general i kaže: „Odma' tog vojnika razoružaj!“ A ja prav k'o Bog. Razoružali oni mene, pipaju po džepima, svo oštro šta san ima' uzeli. Doša' ja tu u zatvor, ono svi ovi moji Sinjani, da šta san radio, a to beštima, Bože sačuvaj. Doša' taj oficir meni i kaže: „Spremi se, reka' je general da dođeš.“ Ja mu kažen: „Ja san spreman. On me kaznio i oduzeo mi cipele, šnjure... Takav ću i doć' prida nj.“ Doša' ja njemu, gledaju svi ti oficiri u mene k'o u đavla. Odjedanput general kaže: „Drugovi, da nan je 'vakvih više vojnika, osvojili bi Grčku u jedan dan.“ Meni odma' lakše. Kaže on meni: „ Daću ti pet dana da odeš kući.“ Ja mu reka: „Fala.“ Pita on mene: „Zašto?“ Kažen ja njemu: „Ja ne mogu za pet dana doć' ni do Splita, kako ću još do kuće i opet bi zakasnio 'vamo. Fala, al' neću. Kaže on meni: „Onda ti dajen čin desetara i dvi' knjige.“ Ja mu zahvalio i puštali me iz zatvora. Brzo iza toga završio i rat.“

„Ni iza rata nisan ima' mira. Ni posla, ni para, ni penzije, ni ničega. Ima 4 krave i odvelo mi ih. Posijen žita, sve odvede, vino isto tako. Gojio bratovih šestero dice.“

•       Domovinski rat

„Dobrovoljno san stupio '91. u Tuđmanovu vojsku na deset miseci. Prvu pušku san puca' na kasarnu u Sinju. Iza toga smo čuvali mine od Husine jame do Bilog Briga. Pa iza toga smo išli gori povri Vrdova. Pa Zelovo i Ogorje.“

„Dite moje, sedan godina san ja bio vojnik. Vidio san zla za sto života. Priranio san cilu obitelj sam. Gonali me sa svi' strana, nigdi mira nisan ima'.“

Dida Milu poznajem osobno već dugi niz godina i jedan je od najplemenitijih osoba koje poznajem, čovjek je bogatog životnog iskustva. Često sam slušala o njegovom životu i nije bilo nimalo lako, no bez obzira na sve, svoj životni križ je nosio strpljivo i hrabro. Iako kaže da je vidio zla za sto života, to nije uništilo njegov duh i njegovu volju. Svaku svoju pobjedu pripisuje Bogu i svaki put mu iznova zahvaljuje. To je čovjek skroman i pošten, strpljiv, pun ljubavi i razumijevanja za svakoga. Neizmjerno sam mu zahvalna na svemu.

[1] Vršili obuku