Osnovna škola Braća Ribar Posedarje

                                       GRIC GRIC PARTY 

 

Jedna je mačka imala prijatelja Mikija i prijateljicu Mini.

Znate što je tu bilo neobično?

To što su Miki i Mini zapravo bili miševi.A otkad se miševi i mačke vole?

Sada ćete doznati.Ta je mačka bila vrlo neobična mačka.

Što mislite gdje su se upoznali?

Upoznali su se jedne noći u tuđem hladnjaku. A što su tamo radili?Mačka je očistila cijele dvije police s povrćem , a miševi su  smazali cijeli kolut sira.

Uslijedio je zajednički gric,gric party

Kako im se to  veoma svidjelo, druženje se nastavilo do danas.

Pogodite gdje?

Uglavnom po tuđim hladnjacima. 

Grupni rad

                  OJ SLIVNICE,SELO NA VIDIKU 

 

Priča je ovo o malenom mjestu srca moga.Oca moga rodno mjesto,srca tamo ostavija je dil. Mater  i ćaću. I prvi korak i prvi smih i suzu prvu.Prvu molitvu i ljubav prvu.I neprestani povratak izvoru svome, Kuzmanu i Damjanu,kršu i kamenu.Kojeg ljubljaše i ljubi,s kojim svake noći zaspi.Nikad mi to nije reka ali u očima mu piše a ja želim da se to nikad ne izbriše.

I kada Intrade zapivaju..;nek ti kušin bude stina...,;ja znam kome piva.

  I   zato,prolazniče,kada te put nanese,stani i osluhni.

Čut ćeš zvuk velebitske bure pomiješane sa meketom ovaca i dozivanje težaka,tu  ćeš sresti babu Iku i babu Stošu.dida Peru i dida Milu. Brežuljci mu se savili od težine krša,drača tu ograde čuva. O,koliko bi nam samo priča mogao ispričati?

A priča je,samo ga treba znati slušati.Govori on o mom didu.I pradidu mome.

Od njega su oni kuće zidali.Ognjišta svoja.I Lergovu gradinu.Od njega su naučili tvrdi biti,baš poput njega ,jer kako bi inače opstali i ostali?

Ovdi su ljudi poput Velebita koji ih grli i čuva, gena kamenih,ruku žuljevitih ali čistog i velikog srca.Samo od težačkog života umorni.

A dolazili su tu neki čudni ljudi,čudnih imena.Ali nisu je dali,nisu je nikada predali.

Čuvali su nas i čuvaju naši Kuzman i Damjan,sveci i zaštitnici naši.

Tamo je baba krunicu molila,tamo i sada kosti mojih predaka odmaraju.

Moje je mjesto ponos moj,moj mir,utočište moje.

Otac, mater,....tu sam prve korake napravio.

Jeste li ga prepoznali? Bokulju ima,kaduljom miriše,Slivnicom se zove.

Prolazniče,stani i osluhni.Ispričat će ti ovaj kamen svoju priču.  

                      Mom ocu koji nikad nije zaboravio od kuda dolazi i kamo ide...                                                      

                                                                               Iva Horvat,rođ.Juričević

PS.

 I babi Iki Juričević.rođ.Šimurina koja je htjela biti šminkerica a mislila je      spikerica.I evo jedne Šimurine,Tina Šimurina spikercia zaista, i jedne unuke učiteljice,znati će naša Radojka Knežević koliko je puta k njoj u razred dolazila.

Znala je baba još i onda ... s ponosom čuvam sjećanje na nju.... 

 

Da se ne zaboravi......  

 

                                    AH,TA LJUBAV

 

Ljubav je....kad imaš leptiriće u trbuhu,

                  kad pocrveniš,

                 mama,tata,brat ili seka,

                 nježna i lijepa,

                  uzvraćena ili neuzvraćena,

                  slatka,romantična,

                  bolna,razočaravajuća.

 

Ljubav su majka i dijete,

Ljubav su kralj i kraljica,

Ljubav je moja domovina

Ljubav je tiha i nestrpljiva 

Ljubav je pola srca,

Ljubav je i smijeh i suza...

 

                                                                 Zajednički rad    

 

 

                               ŠKOLSKA PLOČA

 

Ja sam školska ploča.I ako mislite da vam nemam o čemu pričati itekako se varate. 

Stanujem u jednoj maloj područnoj školi.Velika sam i tamnozelena.Izgledam kao ogroman pravokutnik.

U mom dnu umjesto nogu imam tanku limenu podlošku .Znate li tko tu stanuje?

Tu se kod mene uselilo mnoštvo šarenih podstanara.Pogađate,naravno!

Tu su krede različitih boja i oblika i stalno uplakana spužva.

Ponekad u dno mojih nogu useli geometrijski pribor,gospodin trokut u društvu gospodina ravnala i šestar koji se stalno širi kao nekakav paun.

Ponekad mislim da ću puknuti od znanja,a ponekad se zamalo ne pretvorim u crvenu školsku ploču od đačkog neznanja.

Ha,koliko sam ja već raznih pravopisa,imenica,glagola i pridjeva naučila.A da nula nije broj,već znamenka to je dali ste znali za to?

Zbrajam,oduzimam,množim i dijelim,prirodne znanosti cijenim, i to me baš veseli.  

Postadoh negdje usput i poliglot pa engleski i njemački jezik meni nisu nikakav nepoznati broj.

A da nije sve mi lako i to znajte jer često bih htjela pomoći nemarnim đacima a ne znam kako.

 

                                                                   Zajednički rad   

 

                                        VJETAR 

 

Vjetar može hujiti,brujiti,

ječiti,lupčiti,bučiti.

Može svirati,šuštati,šaputati,koncertrirati.

Strašan i zao,rušiti,čupati,

ukrasti,prevrnuti,potopiti,prestrašiti....

Može biti zaljubljen i nježan.

Može treperiti i drhtati,može lelujati.

Vjetar može biti zaigran i razigran,

sve samo ne dosadan.      

 

                                      Zajednički rad   

 

 

 

                               Jesenja kiša gasi vatru lišća....... 

 

Jesen je tiho na prstima ušla u moje selo..Sve najljepše boje sa svoje palete spustila je na drveće oko sebe.

Promatram padanje lišće sa grana.Skupljam ga i ponovo bacam u vis.Uvijek ljepše i zanimljivije pada.

To spuštanje i šuškanje otpalog lišća ispod mojih nogu zaziva tužno sjećanje na moga djeda koji ga je svake jeseni marljivo grabljicama skupljao po našem dvorištu.

I njegova se životna vatra ugasila. A jesen...jesen me uvijek na to podsjeti.

I ona je danas najdarovitija umjetnica,a već sutra će biti tužna starica obavijena maglom i suncem što tužno sja.

 

                                                      Stipe  Fran Brkljača 4.r.                                        

 

                                    RAZREDNA ČUDOVIŠTA  

 

Ispričat ću vam vrlo neobičnu priču.U naš su se razred uselila nekakva mala,oku nevidljiva čudovišta.

Znam da čudno zvuči,ali pažjlivo čitajte dalje.Iz nekog nepoznatog razloga Lucija stalno nešto zaboravlja.Pri tom se lupi u glavu i tvrdi da to ne, to nikako nije ona.

Fran često zaboravi prepričati lektiru i onda satima uvjerava učiteljicu da to nije on,jer zaboga pa pročitao je lektiru,naravno da je.I naravno da tom zaboravu on nije kriv.

Ma nije on kriv ni kad skoro zaspe kad učiteljica objašnjava razliku između vrsta riječi.Pa zna on da se imena pišu malim,ups,MALIM slovima, da je leptir glagol,lejeti imenica a jučer pridjev.

Jesam li spomenula jučer? Da to je bilo  jučer,a danas je i mene učiteljica ispitivala imenice koje mi inače zaista idu,ali kada ih treba podcrtati u tekstu onda to kao da nisam ja.Zaista ne znam tko to podcrtava mojom olovkom ali ne,to nisam ja.

Onda Luka stalno traži gumicu i sporo piše,kaže mu učiteljica da sjedi na ušima.

Ma što je to,kao da se na ušima može sjediti,ili,ili mi još nismo stigli do tog gradiva. A možda se to uči u višim razred ima.Tko zna, PA ZAR OVDJE NITKO NIŠTA NE ZNA  viče naša učiteljica.

Ma ne zna ona da su se u naš razred doselila neka čudovišta.Prozvali smo ih razredna čudovišta i oni su ti koji su krivi za sve.

Pa zar učiteljica ne primjećuje dai i ona stalno traži pa nađe pa opet izgubi svoje papire? Mi je uvjeravamo da su i noj čudovišta ukrala papire,ali nam baš ne ide.

Vi nam vjerujete,zar ne? Još ako znate kako bi to mogli objasniti našoj učiteljici,molim vas da mi se javite.Adresa PŠ Slivnica Donja.

 

                                                             Angela Baričević,3.r.

 

                                  ON JE MOJ PRIJATELJ   

 

Moj najbolji prijatelj je Ivan.Pitate se zašto ću baš njega opisati? Možda zato jer je Ivan najsmješnija osoba koju poznajem.

Zbog narančaste kose boje karamele svi misle da boja kosu.

Oči su mu malene,plave i živahne.Skrivaju se iza crvenih okvira njegovih naočala koje se uklapaju na lice kao da je rođen s njima .A kad skine naočale kao da to više nije on.

Silne se pjegice raspršile po njegovom licu.Nos mu je malen i pravilan,uši su mu malene ali slušati je baš njima znao.

Crvena usta kriju red pravilnih i njegovanih zubi.Sva mu je koža bijela zato je i dobio nadimak Snješko Bijelić.

Često odijeva traperice i crvenu majicu ispisanu slovima,Jako voli znanstvene časopise.

Mislim da će jednog dana postati znanstvenik.

Kad odrastem uvijek ću ga se sjećati.

Njegove vragolije i originalne ideje ne bi nikad nikom pale na pamet.

Ma baš ga volim!  

                                                                 Angela Baričević,3.r.

                

                                                 SAT 

Sat je jedno čudesno biće.Na njemu su znamenke od jedan do dvanaest a naša nas učiteljica muči s time da mi to moramo čitati od dvanaest do dvadeset četiri sata.I da je tri popodne zapravo petnaest sati.Misli ona da je to lako.

A zašto onda to tako i na satu ne piše? 

Pa oda velika pa mala kazaljka,svaka svoje vrijeme pokazuje.Ja vam to,dragi moji vidim kao dvije noge.Jednu dužu,jednu kraću i stalno negdje jure,i stalno negdje žure,trče jedna za drugom!

Ma ja sam vam ,dragi moji,zaključila da je sat odličan gimnastičar!

                                                                                                                                                                                   Lucija Predovan,2.r.                

 

 

                                   STOL

 

Ja sam stol. Na mene stavljaju: čaše ,kavu teške lonce pa i domaće zadaće.Ali o njima ću malo kasnije.

 Ponekad kap ukusne juhe padne na mene pa i ja malo jedem uz ljude.Mislim da sam vrlo važan jer se ipak oko mene svi okupljaju.

Negdje oko podne gladni đaci dođu iz škole pa ne znaju hoće li prije ručati ili pisati zadaću.Zato se često na zadaćama vidi jelovnik.

Evo i sada jedna mala Lucija na meni piše zadaću.Ponekad me leđa zabole od njihovih knjiga ili od teških lonaca.

A čega se ja sve ne naslušam? Ali,o tome ćemo neki drugi put.

 

                                                              Lucija Predovan,2.r.  

 

 

                                  DA BAR IMAM ČAROBNI PLAŠT  

 

Eh, da ga barem imam.Dragi moji prijatelji,da ga slučajno imam,ovaj bi svijet bio puno ljepši i drgačiji.

Moj bi čarobni plašt imao moć letenja.Letio bih s njime od daleke Australije  pa do tople i gladne Afrike i sve natrag do moje lijepe Hrvatske.

U Africi bih gladnoj djeci sagradio kuće i škole,kupio bih im odjeću i puno hrane.Letio bih svijetom,išao od bolnice do bolnice i izliječio bih svu bolesnu djecu,tako da se mogu vratiti u svoja dvorišta i kućna i školska.Njihov bi osmijeh bio i moj osmijeh.

Obišao bih svoju prekrasnu zemlju Hrvatsku,sagradio bih puno tvornica da se moj narod zaposli,da se i njima vrati osmijeh na lice.

I još bih s mojim plaštom sletio i do mije bake,i njoj bih pomogao da ozdravi da se sa mnom može igrati.

Eh,da mi je imati čarobni plašt.....

 

                                                          Luka Baričević,2.r. 

                            

 

                          BARANJA I VUKOVAR 

 

U devetom mjesecu ove godine posjetio sam Baranju i Vukovar.Na putu do Baranje stali smo u Osijek.Tamo smo obišli tari dio grada kojeg zovu Tvrđa. Tamo sam vidio topove iz doba Sulejmana i tamnice u kojima su davno bili zatvorenici.

Nakon obilaska tvrđave u Osijeku sam vidio transformere,a za vas koji ne znate što su transformeri,to su vam divovski roboti koji se pretvaraju u aute,helikoptere, itd. 

U Baranji sam bio u mjestu koje se zove Kopačevo.Tamo se svake godine održava sajam paprike.U Baranji sam bio u restoranu koji nudi poznate baranjske specijalitete,a to su fiš i šaran na rašljama.

Nakon Baranje sam bio u Vukovaru.Vukovar je meni jedan od ljepših gradova u Hrvatskoj.Tamo sam vidio vodotoranj,središnji križ podignut u znak poginulih branitelja a na povratku iz Vukovara sam vidio dvorac Eltz.

Bio je to divan posjet Slavonijin i Baranji.Nadam se da mi ovo nije  zadnji posjet tom predivnom dijelu naše domovine.

 

                                                                    Luka Baričević,2.r.  

 

 

 

                                             OVČICE

 

                       Idu bijele ovčice,

                       preko male rječice,

                        gaze vodu nogama,

                        pasu travu zubima.

 

 

                                MALA DJEVOJČICA ANA I NJEN RAKUN

 

Ona je jako voljela svog rakuna.Toliko jako da se ni jednu noć nije odvajala od njega.No jednog strašnog dana,mala djevojčica Ana je išla kod svoje bake i tamo ga je zaboravila.Koliko je samo suza zato prolila!

Ali baka ko baka pješice do Ane,jer da to nije napravila Ana ne bi mogla zaspati.

Sada je Ana još više voljela svoju baku i još više pazila na svog malog prijatelja rakuna.

                                                          Josipa Baričević,1.r. 

 

 

                                  ZIMA,ZIMA    

Stigla je zima u moj kraj.Sve je tužno i tmurno.Nema više veselih cvrkuta ptica ni listova na stablima. Kiši, kiši,neumorno kiša.Sivi i tmurni oblaci igraju se iznad krovova.

Jutra su hladna,a vjetar zavija između grana.

Ptice su otišle u toplije krajeve,a ljudi u tople domove.

Ipak nije sve tako hladno.

 

                                                     Magdalena Žunić,1.r.

 

                               ŠKOLA KAKVU JA ŽELIM

Kada bi škola bila po mojoj volji neka svako dijete je voli.

Prvi bi sat bio odmaranja bio,drugi bi sat bio nogometni sat,spavanja sat bi bio prava maza,neka svi učenici tako kažu.Četvrti sat bi bio odličan,da svatko ode svome domu kad ga uhvati volja.Peti sat bi bio najbolji jer bi svako dijete radilo sve po svojoj volji.

 

                             PRIČA PUNA RIMOVANJA

Voda plače,žaba skače a ja tražim jednu vodu ali nje nema na ovom podu!Iva mirno plete pletenice,a Mira skače od ledenice.

 Tigar gleda tako strašno,                                                                            sigurno se sprema nešto gadno!                                                                        Eto,alo tko si ti tamo?                                                                                      Tko god bio dođi vamo!                                                                                    Zdravo Bili,zdravo mili,                                                                                     zdravo Mila,zdravo Bila!                                                                                   Zdravo tebi!Kaže roda.                                                                                   Bok i tebi!Odvrati joj plitka voda.                                                                     Mila voli Ratka,Ratko voli Linu,                                                                        a Lina voli Linoladu.

OVO JE BILA ZABAVA,A MI SAD IDEMO NA KRAJ RIMOVANJA!

 

MOJA BAKA

Svako od nas u životu ima svog idola. Netko voli sportaše, netko glazbenike, a ja imam svog idola, to je moja baka. Iznenađeni? Nemojte biti. Ona je osoba koja za svakoga ima lijepu rijeć. Zove se Manuela a ja je zovem "baka velikog srca". Skupe igračke, pokloni, ma ne, meni to od moje bake nije potrebno. Dovoljan mi je onaj njen zagrljaj, kad me dočeka na autobusnom kolodvoru, širok osmijeh poput slavonske ravnice odmah me obori s nogu. U njenoj kućici uvijek se širi miris mojih omiljenih kolačića. Ta je žena moje najdraže biće u cijelom svemiru. Ona je sve ono dobro iz mog djetinjstva. Svaku večer prije spavanja pomolim se, da živi što duže, i da unatoč svojoj bolesti, uvijek može dočekati na kolodvoru, i pružiti mi svoj topli zagrljaj.

                                                        LUKA BARIČEVIĆ,3.r

 

MOJ GRAD MENI ZA DAR

Moj grad meni za dar

Uz Jadransko more

smjestio se grad...

... grad, grad, grad...

... dali su mu ime

Zadar

 

Tu bijaše on

godinama,

mijenjali se

stanovnici

dok mi nismo

došli...

 

Moj grad meni za dar

... Zadar, Zadar, Zadar

                            Lucija Predovan, 4.r.

 

MOJ RAZRED

Ja sam Luka, učenik 4. razreda. Ukratko ću vam opisati moj mali razred. U 8:30 minuta počinje nastava u našoj maloj školi. Nemamo zvono  jer mi smo mali razred sa 7 učenika. Idemo svi u isti razred na nastavu. U našoj maloj zajednici ima dobrica, ali ima i ljutica. Sad ću vam ja reći tko je najveća dobrica naše male zajednice. To je Josipa. Ona je mirna i povučena. Najveće durilice u razredu su Magdalena i Mateo. Tu je i naša Lucija. Što mislite kakva je ona? Voli se zezati, zna jako lijepo crtati, ali ima jednu malu manu, što uvijek nešto zaboravi. Dobili smo dva nova učenika, brata i sestru Anu i Josipa, oni su učenici trećeg razreda. Ne mogu vam puno reći o njima jer su tek došli. A mogao bih napisati koju rečenicu o sebi, ja sam veseo, mislim da sam dobar prijatelj.Najbolje bi bilo da moji prijatelji iz razreda kažu kakav sam ja. Naša učiteljica se  zove Iva, puna je strpljenja i razumijevanja, za naše zgode i nezgode. Molim vas dođite u našu malu zajednicu i uvjerite se kako smo mi sretna dječica.

                                                                                  Luka Baričević, 4. r