Osnovna škola "Grohote" Grohote

AH, TE LOVRO

V jenom selu živel je dečec Lovro. Navek je bil raskosman i čudno je gledel. Mama i tata so imali puno marve. Od toga se teško živelo. Bilo je puno posla oko blaga. Lovrina dva brata puno so pomagala v štale, a Lovro se navek zmeknol. Ne imal rad zmazanu štalu, krave i posel. Smrdelo mu je. Baš dok so njegovi mislili da je malo porasel i da bo počel pomagati on je bil još više len i neposlušen. Ni v školu neje išel jer mu je bilo zabranjeno. Pitate se zakaj?

Zato jer je navek delal sakačke gluposti. V školu je donesel miša, gliste i crknjene ftice… Učiteljice je vu vankuš na stolcu zapiknol špenadle. Dobil je kaznu no neje prestal delati gluposti. Pol leta treba još zdržati, mislila je učiteljica. No, Lovro je napravil još nekaj gorje, vužgal je šibice pod satom. Bilo mu je zima, rekel je, pak je štel zgrejati ruke. Spekel se, pustil šibicu v torbu… I... začas je torba postala veliki jogenj. Čulo se zapomaganje… Vun, vun! Vikala je učiteljica i terala decu k izlazu. Se je vništeno! Se! – vikal je ravnatelj i hodal gore dole po ganku škole. Onda je došel do Lovre i rekel: Više mi se ne pojavljuj pred joči. Idi doma i pošlji mi joca v školu. Lovro ga je samo pogledal, i bez reči se okrenul i otišel.

Po cele dane bil je doma i zmišljal kaj bi mogel napraviti, kak bi se mogel delati važen. Skrivečki je počel piti i pušiti v štaglju. Vužgal je i štalu. Sreća kaj so krave bile na paši. Celo leto išel se je na potok kupat i kesno se vraćal doma. A onda… Jenoga dneva, više ga ne bilo v selu. Kam je otišel nišće neje znal. Vrnol se je za nekuliko let al kak da to ne bil on. Drugački je to bil Lovro. Pristojen, vređen. Svakoga je pozdravljal. Bil je nekak vekši i lepši. Kaj se odjemput ž njim dogodilo, nišće neje znal. Pripovedalo se da ima deklu, da se zaljubil, al nišće ne znal što je ona i kak zgledi.

Matej Viljevac, 8. razred

Mentor: Draga Vranješ Vargović

OŠ Vladimir Nazor, Virovitica