Osnovna škola "Grohote" Grohote

VIŠĆICE BARBA ŠIMUNA

Ante: (smije se sam sa sobom)

Josip: (dolazi) A ča je, ča se ciriš, oli si bokun puka?

Ante: Ma sićaš li se barba Šimuna, bi je dobar i smišan čovik. Uvik bi nas dičurliju zva kod  sebe ka bi išli na more.

Josip: Kako se ne bi sića, to su bila vrimena. Gledali smo arte, slušali štorije o strašinan, japjenican i veslanju sve do Trogira sa punon gajetom piza, bilo japna oli ribe.

Ante: I tako smo znali u misliman vijađavat š njin.

Josip: Eeee, bi je naš junak i uzdanica, ali ima je jednu manu.

Ante: Ma koju?

Josip: Oli si zaudobi, virova je u višćice. Ima je i tovara s kojin je odlazi na more i uvik je š njin govori.

Ante: Sad se sićan, a po ušiman tovara je zna je li ga koja višćica gleda kroz škure. Ako se bokun tresa, zna je je li bacila čini na njega. A skoro svaki put bi se nakon striženja ušiju i tresavanja tornja nase doma.

Josip: A kad bi iza kantuna gleda je li koja ''zmija'' iza škuri i kad bi se uviri da nima ni jedne, onda bi burdižava s tovaron ča prin more kroz selo, ka po najvećoj tramuntani.

Ante: A sićaš li se kad smo mu stavili na vrata plakat od onega pivača. Kad ga je vidi, reka je tovaru: ''Oli si se upisa u omladinu?'' Oti dan ni višje bilo ni makac iz dvora, jerbo je misli da su se višćice udružile.

Josip: (smijeh) Dotad nismo znali da je naš barba Šimun toliko infišan u višćice. Onda smo mu jedan dan učinili berekinadu.

Ante: (smijeh) Njegova je gajeta bila vezana u mandraču, a mi smo u kolumbu gajete zaboli brokvu, vezali 20, 30 paši traine i armali gajetu za škrapu na dnu.

Josip: Barba Šime je uša, se u gajetu i polako, onako po starašku, odvesla do vale i sta. Zamota je španjulet i pusti se na kurenat, dok ga ni popuši.

Ante: Mi smo sve to gledali s mula i stali u fermi ča će se dogodit.

Josip: Sta je veslat i kreni izvadit vrše.

Ante: Kad ujedanput gajeta stala, traina se zategla...

Josip: ... barba Šime je skonsa i skoro se izvrnu. Zaboli nas je štumik od smija!

Ante: Tribalo je vidit otu ceru barba Šimuna – sami straj i bis. Sta je petavat roge na sve strane svita, poče se znamenivat i okrenu je gajetu odma nase u porat.

Josip: Judi su okolo stali vikat: ''Ča je Šime, oli su te jopet napale višćice?''

Ante: Niki su vikali: ''To ti je tvoja mularija učinila!''

Josip: Mi smo svi pobigli s mula i sakrili se.

Ante: Barba Šime je doša u mandrač, pusti je gajetu, ni ni cime uvati, otrča je do tovara i pravo doma.

Josip: Oti dan smo mu vezali gajetu i išli doma sa strajon.

Ante: A kad smo arivali doma svi su već znali ča smo skomodali. Nismo dobro prošli. Ispeštali su nas ka da smo u najmanju ruku pušili španjulet.

Josip: Za dva-tri dana smo se išli skužat i jopet je sve bilo po starome.

Ante: I zamislite, on nakon tega još ni bi načistu  je li mu to učinila mularija oli višćice.

Josip: Eto svitu moj lipi i dragi, to su van istinite štorije s našin barbon Šimunon.

Ante: Jema ih još puno, ma su nan ove bile najsmišnije, pa smo ih najlagje zapametili.

Igorokaz napisala i za izvođenje na Dječjem Pričiginu 2013. pripremila

Maja Blagaić, učitelj glazbene kulture u OŠ Grohote