Osnovna škola "Grohote" Grohote

U ovo vrime godine strance moš izbrojit na prste!

Već misec dan nestrpljivo čekan na ovi susret i isto toliko pripreman se za njega!

I konačno, evo i toga dana! Bi je četvrtak! Dogovor je bi da ćemo se nać na autobusnom kolodvoru u 7 i 45. U tu uru je triba stić autobus iz Munchena. Moran reć da cilu prethodnu noć nisan dobro spavala, a ujutro san se morala probudit u 6 uri zbog odlaska katamaranon u Split. Srićon to jutro ni vajalo! Sritna san izletila iz katamarana i potrčala prema kolodvoru. Gledan vamo, tamo, ali autobusa ni nje nima! Gospođa na informacijama mi je rekla da je autobus stiga i kreni prema Makarskoj. Šta ću bidna sad!? Pa nije išla u Makarsku?

Krenula san u potragu. Možda je išla prominit pineze u mjenjačnicu, možda je u nekom kafiću, dućanu ili...

A možda je ušla u crikvu Svetoga Duje. Možda se išla pomolit ili vidit našega Duju o kojemu san puno pisala i slala slike. Kad san tila uć u crikvu na engleskon mi je čovik na ulazu traži 25 kuna. Ma koji 25 kuna! Ča ću plaćat kad san u nju bila nikoliko puti i to besplatno! Pitan ga ja je li vidi niku crnkinju, a on da ni. Obašla san trkon palaču, Peristil, Pjacu, dil Rive, a nje nigdi.

Došlo mi je da seden nasrid Rive, ka kad san bila mala, i zaplačen. Nazoven Neda, moga oca, i sve mu rećen. Govorin mu da je nima, a on umisto da me utješi i uputi, on beštima i sve svece spušta na Zemju.

Odlučin se vratit na kolodvor, pitat i čekat. Čekan i čekan. Gospođa na šalteru je rekla da će autobus iz Munchena brzo doć. To njezino brzo bilo je po ure, pa ura. A onda iznenada tetina poruka na mobitelu. Crka autobus pa su morali čekat 4 ure i da će za uru vrimena bit u Splitu. Fala Bogu, pa mi je veliki kamen sa srca! Javin ja ocu, a on opet počea vikat, ali ovi put od sriće!

Kad je napokon došla, nekako mi je teplo i lipo bilo oko srca. Nismo imale puno vrimena za pozdravljanje jer je tribalo požurit na trajekt. Ostalo je još samo 5 minuti! Trkale smo prema trajektu. Ona je vukla veliki kufer, a ja torbu, a trajekt ka za pegulu na zadnji vez i... nismo stigle!!!

Tila san svašta reć, ali nisan. Ne bi bilo lipo, a i nima koristi kad je parti. Gledale smo ga kako diže rampu i pomalo se udaljava od obale. Niko vrime smo stale i gledale trajekt, ali već sljedeći momenat smo se zagrlile, jubile, a onda sele na kufer i torbu, pričale i pričale do sljedećeg trajekta koji nan ni moga uteć.

Julia Mihovilović, 8. razred

Mentor: Mirjana Stanić

OŠ Grohote, Grohote