Osnovna škola "Grohote" Grohote

Zagorska mornarica 

           Oni su veseli, društveni, prijatelji, plesači, svirači, pivači, jednostavno jedinstvena ekipa. Oni su  Zagorska mornarica.

            Peta  mi je godina života, dida govori: “Dolazu mi prijatelji. “Neš ti, uvik u našu kuću. Ali, judi moji, sićan se da je nasta šušur jer dolazi Admiral, njegov zaminik, sigurno i neki veliki ratni brod na Drvenik. Baba i ja (ženski dio familije) mora selit ća. Pitan  didu zašto, a on mi  odgovara: “Ala, ala, ništa te nisan pita.“ I posli par dan vratimo se baba i ja doma. Dida promuka, osta bez glasa, oči mu ka ferali, leži, triba ga ličit, drži se za drob i puše. Tako počne prva priča koju san čula o štaciji Drvenik Mali. Iskrcaje se provišta, uru trajekt stoji i čeka, a barba Novina gura karijolu ka da je rođen s njon. Isprid kuće trka ko će prije uvatit misto za spavanje. Jedino barba Krojf smi leć na babinu  posteju, a drugi - neka se snađu. Ma, njih nije ni  brige ko će di oko ubit. O kuvanju priča traje uru do dvi. Sve mi se čini da je ovi babin špaher mali jer jadni moraju kuvat svake dvi ure. Dida govori da su se kuvali samo "dalmatinski" specijaliteti: patka, mlinci, češnjovke pa kupus pa juva i meso di se meso poji odma, a juva se popije ujutro posli bele, da se rekuperaju. Nisan znala šta su "tekuća pitanja" dok nisan naresla. Dida je  uvik govorija da su imali tekućih problema, ali pomoć iz Zagorja stiže odma - riješi ga  Cigla s novon pošiljkon. Išli su van moj dida, Cigla i Admiral s didinin brodon vatat lignje. Malo posli admiral viče: ''Cvejo,Cvejo!'', ''Ča si uvatija?'' pita ga moj  dida. ''Grunt, grunt'', odgovori Admiral.  Dida, grintajuć, počea dizat sidro i mrmlja: ''Ti češ meni grunt u Dalmaciju vatat! Najdraže mi je bilo kad su nan donili kozu. Bila je u sanduku s velikin rozin fijokon i natpison: Didi za radost, a dici za mliko. Bidna koza, kad je vidila di je došla, tila je počinit samoubojstvo. Skočila je u more pa su je mornari s trajekta vadili. Ali to bi bilo ništa da koza sutradan mater nije postala. Dida nije da da koza i jare ostanu pa smo Snježanu (kako smo je nazvali) morali dat na selo.

          Putuju oni od Barkolane, Mrduje, Komiže, grade svjetionike u srcu Zagorja, a i sidro su  tamo bacili. Ma, za ne  virovat! Pa onda idu sabori, pa Vincekovo, pa fešte, pa... I ne  mora više postojat razlog da se nađu - izmislu ga oni i sami.