Osnovna škola "Grohote" Grohote

  Jesan li van pričala o jednoj našoj posebnoj učenici?  Nisan?  Mi je zovemo Štreberulizica.  Štreber jer je puno pametna, zna i više nego ča triba,  al' nan se digod čini da tu pamet koristi za ulizivanje meštrovici.  Sve bi napravila da je očara, pa zna provalit i ono ča ne triba.  Mi smo se na nju navikli, al' da je ko drugi gleda sa strane, reka bi da je pošempjala.

    E, sad ću van je opisati od vrja glave pa do pete.  Na svojoj dugujastoj blidoj glavi nosi velike, velike očale za vid, pari ka dvi okrugle pepejare.  Oko nji ima vezanu ogrlicu zato ča uvik kad se sagne nešto dovatit, one joj padnu, pa cili dan provede stavjajući očale na svoje oči plave ka sinje more.  Ima duge i tanke ruke i noge, reka bi čovik da je prava gazela.  Ali ja smotanije stvorenje nisan nikad vidila.  Jedino za ča joj skidan kapu, to su njeni mršavi dugujasti prsti koji joj spretno sviraju crvenu armoniku.  Ona van to obožava svirat, iako bi njeni prvi susidi rekli da je boje slušat tovara kad piva, nego nju kad svira neusklađene note.  A da samo vidite ča van ona voli jisti, e to je posebna opet priča.  Najdraža joj je spiza sir, sir na sve moguće načine. U skuli za marendu uvik ima sendvič od pet debelih fet sira.  Sve vešte i roba joj moraju imati sliku s nekin siron, a najdraže joj je stavit suknju na kockice, bilu bluzu i žute tirake, mora bit da se uvik boji da će joj laštik na suknji puknit.  Ima velike noge ka brod, pa su joj sve postole tisne, a šarene bičve su joj tri broja veće, pa ih još navuče priko kolina. 

    Znate li vi di van ona živi?  Ne znate? E, pa kažu judi da su je vidili da ulazi u zemju, da, da, u zemju.  Tamo navodno živi s krticaman.  Kažu još judi da je tamo park, pa kad se dica igraju zna joj biti i čestih potresa. Al' ona nikad nima niti jedan friž na svojen smišnon licu. Na sriću i njene velike okrugle očale ostanu cile. 

      Jedan dan u skuli ju je meštrovica izvela na ploču rišit neki teški matematiški zadatak. Morete li virovat, oborila je rikord u brzini rišavanja.  Kad zazvoni zvono za marendu ona izvadi svoj famozni sendvič od pet fet sira, i zamislite s čin se voli naša Štreberulizica okripit?  To van je judi moji za ne virovat! Frape od sira! Da, da, dobro ste čuli, frape od sira!  To van tako smrdi, ka sir koji se nije odavna ija. Kad je išla otvorit bocu da to čudo popije, vas se frape prolia i sve nas poštrapa.  A baš san imala na sebi lipu lila veštu što mi donila teta iz Amerike.  Ko zna oće li ta moja lipa vešta više ikad vonjat na buket jubica ili na cvit usmrđenog sira.  Najboje je kad nas ona naivno upita: „ Jesan li to ja učinila?“  Tog dana više nismo mogli trpit njenu smotanost, pa smo je išpotali.  Umisto da kaže da joj žaj, ona udri u plač i pobiže.  Prošlo je par dana, al' naše Štreberulizice ni za lik. Nestala je ka duh, pa smo se i zabrinuli.  Iskreno ću van reć da nan je i falila.  Tolko nan je bilo žaj ča smo se na nju uvik jutili, pa smo je tili što prije nać i reć da nan se vrati, da nan fali, i da se ne jutimo više na nju.  Njeni su nan mater i čaća rekli da se ne brinemo, da je ona išla naći svoj mir negdi i da će se vratit brzo. 

    I tako su prolazili dugi dani, prošla ladna zima, rascvitano proliće, vruće lito, al' njoj ni traga ni glasa.  Prošle su i duge godine, a mi je nismo nikad više vidili ni čuli.  Neki kažu da je užaju vidit, ali ne više u zemji s krticaman, nego sa sovaman na drveću, pa da samo izlazi noću.  Puno raznih priča kola o njoj po mome gradu. Ča je prava istina, nikad nismo saznali, al' da nan je bilo žaj, je. Da nan je falila ta smišna cura s velikin očalama, je.

     Ja je se rado sitin, i rado danas pričan o njoj.  Bila je posebna, drugačija, nije tila biti ka svi ostali, uvik je tila biti svoja, pa taman se to nekon i ne sviđalo.  Kad me moji prijateji pitaju ča se s njon stvarno dogodilo, jel' istina da živi u zemji s krticaman, il' na stablu sa sovaman, ja im samo kratko odgovorin:  „Pričan ti priču!“