Osnovna škola Novi Marof

Ovdje u srcu nitko me neće spriječiti da volim te dugo – dugo

              Drago mi je što je moja mama sačuvala zapisane neke moje „velike“ rečenice na svakakvim papirićima za one dane kada budem stariji. Obično navečer, pred spavanje, u misli mi dolazi ona (moja ljubav) i u meni se pokrenu osjećaji koje s godinama pretvaram u sve slikovitije i dublje rečenice.

              Započelo je još u vrtiću. Pojavila se ona, s dugačkom, kovrčavom, plavom kosom. Izgledala mi je kao čarobna vila. Mirisala je kao bombon i došla je do mene. Upoznali smo se i od tada bili smo nerazdvojni prijatelji. Osmijeh joj je uvijek ukrašavao slatko lice. Uvijek je bila koji centimetar viša od mene, ali nema veze. Njenim prijateljicama  ponekad je bilo žao što se nas dvoje toliko družimo i pokušavale su nas razdvojiti izmišljenim lažima. Uvijek sam bio pažljiv prema njoj, a ona se našim druženjima veselila svaki put. Kada smo krenuli u školu, bez obzira što nismo u istom razredu, i dalje smo ostali prijatelji. U trećem razredu nekako sam zaključio sam sa sobom da sam zaljubljen i to sam rekao mami: „Mama, znaš kaj je ono kad si zaljubljen? To ti je kad se onak pogledate i to je to.“ Maštao sam da ću je jednog dana odvesti u Pariz. Neki članovi moje obitelji  sjećaju se kako sam joj planirao kupiti plavu haljinu i plave balerinke za to putovanje. Prije par godina možda sam imao više hrabrosti govoriti o njoj na glas. Za svaki sam joj rođendan kao poklon izabrao haljinu. Znao sam da voli jednoroge i srce mi je skoro izletjelo kad sam pronašao točno takvu plavo-ružičastu haljinu s naslikanim bijelim jednorozima. Bila je presretna. Za Valentinovo obukao sam bijelu košulju i sako te hrabro kroz cijelu školu nosio čokoladu i crvenu ružu do njenog razreda. Bilo je onih koji su mi se rugali, ali nema veze. Glavno da se ona nasmiješila. Rekao sam mami da meni nije lako, ali mislim da ni mojoj mami nije lako sa mnom. S vremenom sam čuo priče da je ona zaljubljena u drugog, ne znam, možda su to opet nečije laži, ali rastužilo me. Prijatelji su mi rekli (s obzirom da treniram taekwondo) da razbijem tog drugog, ali ja znam da to nije način da nju vratim. Rekao sam im da ću joj napisati pismo i dati joj tratinčicu pa možda ipak ne odustane od mene. Nadam se tome. Sad sam šesti razred i razgovarao sam s dečkima iz razreda, mojim prijateljima, o poljupcima i nije mi jasno zbog čega su se durili i smijuljili na tu temu. Svašta. Rekao sam im: „Naravno da se bum i ja jemput poljubil kad mi ona dojde.“

           Vidio sam je nakon dugo vremena ispred garderobe, a dugo ju nisam spomenuo. Još je zima, a meni je došlo proljeće. Okrznula me pogledom dok je njena kosa u slapovima nestajala u hodniku. Znam, još je prerano; znam, još smo premladi. Ali saznanje da negdje živi savršeno biće za koje kuca moje srce čini me sretnim.

Nikola Milak, 6. b