I Slobodnica je po svojoj prilici za vrijeme Marije Terezije u drugoj polovici 18. stoljeća uređena, ušorena u tri šora u obliku slova T. Ulica sjever-jug zvala se Duga međa, ulica istok-zapad  Gornja  mala, a  zapad-istok Tiskalovci. Spojile su se u sredini sela i tvorili raskrižje – današnji Trg svetog Marka.

   Narod je tada živio u velikim zadrugama sa 50 do 60 duša. Kuće  su bile jednostavne i ogromne, prave palače od pečene opeke i čvrstog  materijala. Svako je društvo imalo gospodarske zgrade: ambar, štagalj, staje za konje i krave, svinjce, kokošinjce, drvenik, bunar  s  valovima za napajanje stoke. Svako dvorište je imalo i vanjsku  krušnu  peć koja je uvijek bila sagrađena blizu kuće, što dalje od štaglja,  sjenika, štale i plastova sijenaili slame. Često je bila prislonjena uz samu kuću sa zadnje strane.

  Svaka krušna peć imala je četiri dijela: temelj ili postolje koje  je unutra bilo prazno s manjim ili većim otvorom s bočne strane, dio (peći)  u kojem se pekao kruh koji je obično bio poluvaljkastog oblika, potkrovlje i krov iznad kojeg je bio dimnjak.

   Prve krušne peći bile su od drveta, stupovi, grede, daske  li  pleter oblijepljene blatnom žbukom. Potom su građene od opeke. U početku prijesne, a kasnije pečene. I krovje u početku bio od daske, šindre, a  kasnije od crijepa. Ispod krova (podkrovlja) odlagao se  potrebni pribor: žarač, omelo, ogreblo, lopata. Prostor ispod peći  prvobitno se upotrebljavao za spremanje zimnice (krumpir i drugo povrće) u obliku rova, a kasnije su se uskladištavala drva pogotovo ona za odlagu, potpalu peći. Kod nekih ljudi tu su noćivala perad, nasađivale se  kvočke, a vrlo  često je to bila kućica za psa.

  Prve diobe zadruga bile su 1857. godine, a nakon što je  1. 10. 1873. ukinuta vojna  krajina, koja  je  postojala  ovdje  u  slavonskoj  Posavini  blizu  200  godina,  diobe  su  bile  sve   veće. Počeše  se  u  selu  rušiti  velike  zadružne  palače,  te  je  selo  sve  malo  po malo  dobivalo  drugo  lice. Ogromnu  zadružnu  kuću  razruše, razdijele  materijal, pa od te jedne kuće znali su sagraditi po 7 ili 8 novih. Ona  velika dvorišta s velikim zgradama sada su uska, malena i blatna u  kojima su i krušne peći bile sve manje i jadnije. Vanjsku peć sada  nema svaka kuća već samo one u kojima je više članova obitelji i  koje  su imućnije, koje se bave zemljoradnjom i stočarstvom. 

   Bili su posebni ljudi, majstori koji su znali napraviti krušnu peć. Bilo ih je jako malo pa su čak išli i u druga sela, a  bili su nadaleko  poznati. Svoju tajnu gradnje peći - kao bi ona dobro pekla, teško su  odavali drugima. Drvo, pleter i blato zamijenila je cigla i beton, a i  drugi materijali. Nekada se kruh pekao jedanput tjedno, a danas se  krušne peći rijetko koriste. Peć je zamijenila pećnica štednjaka na  drva, električne energije i plina. Miris kruha iz krušne peći, domaće  lepinje i pite gužvare sanjaju mnogi koji su to osjetili u svojem   djetinjstvu.   

  Iako se ne  koriste često stoje krušne peći u maslom broju slobođanskih dvorišta. One najstarije preko 60 - 70 godina stoje  kao  spomenik, malo  mlađih  jedanput ili dvaput godišnje zamiriše  kruh, a  neke najnovije služe danas samo za pečenje kirvajskih ili božićnih  pečenki. I oblik se mijenjao. Mašta  graditelja bila je sve bogatija i  raznovrsnija, da se što manje potroši drva, a brže ispeče.

    Ovom izložbom fotografija krušnih peći željeli smo ih nekoliko dana  izvući iz njihovih dvorišta i pokazati prije svega djeci, učenicima naše  škole. Htjeli smo ih izvući iz zaborava i zahvaliti se onima koji ih još  uvijek imaju  u svojim dvorištima, one najstarije i  nima koji su sagradili nove da žive za buduće generacije. Hvala Vam što ste nas  pustili u svoja dvorišta, a ispričavamo se onima u čija dvorišta nismo  ušli, ne  namjerno već samo zbog neznanja da je imaju ili nisu bili  toga dana kod svoje kuće.

    Hvala  svima  koji  su  pomogli  oko  ovog  projekta. Izložba  fotografija krušnih peći Slobodnice. Nije to bio  kruh sa sedam kora,  već dobri ste bili kao kruh iz krušne  peći.          

učiteljica  Anka  Maričević