Osnovna škola Side Košutić Radoboj

Novinarska grupa pripremila je intervju s našim gostom gospodinom Adamom Končićem povodom obilježavanja KAJKAVSKOG DANA. Zavirite u opširnije.

Zmislite se cajta gda ste odlučili postati glumec?

Zmislim se toga cajta. On nije bil u osnovnoj školi. U osnovnoj školi  sam bil jako zaigran i nisam baš preveč mislil o tome kaj bum denes - zutra, nek sam vam bil u izviđačima, likovnoj grupi i zboru kak vannastavnim aktivnostima. I tuj  sam si dal oduška po razno - raznim izletima i bil sam dosta kreativan. Znači, voljel sam slikati, crtati, kipariti, itd. Preko izviđača sam dosta putoval i družil se po prirodi, a prek zbora sam popeval kak ste danas meni i svima skupa vi. Ta neka ideja kaj bi ja denes -zutra mogel biti se počela rađati u srednjoj školi i to tam negde iza drugog razreda srednje, a tek u trečem razredu sam počel razmišljati kaj bi ja denes - zutra mogel delati i onda se to tak iskristaliziralo u četvertom razredu srednje škole.

Kad ste prvi put glumili, gde i kad je to bilo?

Prvi put sam glumil na prijemnom za svoju visoku školu koju sam kasnije i upisal jer se nikad nisam bavil glumom tokom osnovne i srednje škole. U  mojoj osnovnoj školi nije bilo dramske grupe, nek su bili recitatori i zbor, ali ja sam se nekak više priklonil pjevanju u tom periodu. Iza toga dolazim u gimnaziju u Zabok i ta škola u to vrijeme isto nije imala dramsku grupu, ali je imala recitatore. E onda sam se ja u srednjoj školi polako počel baviti recitatorstvom. I tak vam moram priznati da eto spominjemo da sebe vidim u drugoj godini gimnazije, to je bilo 1992. godine kad se mnogi od vas nisu ni rodili. Uglavnom 1992. sam ja prvi put bil poslan ispred svoje gimnazije na županijsku smotru Lidrana i te 1992. godine sam već bil zapažen kao recitator u županiji. Sljedeče godine 1993. i  1994. sam bil također poslan ispred svoje gimnazije opet kak recitator i onda sam  te dvije godine zaredom dobil priznanje kak najbolji u županiji između svih srednjih škola i onda sam ja na neki način odlučil da idem upisati tu Akademiju dramskih umjetnosti. I tak se trebalo početi pripremati za tu visoku školu. A kak je prijemni na  toj školi tak koncepiran da se moraju pripremiti tri pjesme koje recitirate tam pred komisijom i dva monologa, onda sam ja trebal odlučiti koji budu to monologi bili koje budem ja tam izvodil pred komisijom. I tak sam s mojom jednom starijom kolegicom Vlastom Knežević, glumicom, došel do monologa: Šekspirov Hamletov monolog i drugi je bil jedan pisac kojeg vi neznate jer se ne uči u osnovnoj školi, zove se Henrik Ibsen i bil je monolog iz njegove drame koja se zove „Peregrint“. Tak sam prvi put pripremal dva monologa na Akademiji dramskih umjetnosti. Denes sam glumac, a po prvi put sam glumil s 18 godina.

E vas je strah dok nastupate?

Glejte dečki i puce, strah je kod nas u obliku treme onda kad nisi baš fejst spreman za neke. Ti kad dobro pripremiš bilo kaj, znači da li ideš recitirat, ideš pjevat ili ideš glumit ak imaš dovoljan broj proba iza sebe i ak te probe nisu prešle u stresu i nisu bile, znači nije ih bilo premalo nego ih je bilo optimalno, optimalan broj. Onda ti ta trema nije tak jaka da se nebi dalo glumiti ili da bi te bilo strah pred nastup. Drugo, to je moj posel i ja to delam svaki dan, znači vježbam i svaki dan i nastupam negde i ovo je jedan nastup kojim se razbija trema. Znači, vi kad ste u tom poslu od svoje 18 godine onda jednostavno s vremenom ta trema je sve manja i manja. Ja vam moram priznati da jedino sam tremu znal imati na krapinskom festivalu kad sam pjeval jer onda obično nema dovoljno proba s tim velikim orkestrom. Imamo jenu probu u Zagrebu same i na dan generalne probe kad oni unutra pustiju penzionere i sve žive  i onda  sam ja jako zgrčen radi toga jer to televizija snima  i nesmemo fuljati. I onda sam ja u sebi zapravo nervozan i znalo mi se događati da bi upravo na takvim nastupima koji bi trajali svega dvije i pol  do tri minute sa velikim orkestrima možda imal največu tremu, a samo zbog toga jer se nismo uspjeli dovoljno rano i dobro pripremiti.

E ste gda probali pisati pesme?

Ja iskreno sam u životu napisal svega dvije ili tri pesme i to negde tam pred kraj osnovne škole i one su negde pospravljene i moral bi si zbilja dati truda da ih najdem na nekim starim papirima i to neznam koja je to faza bila da sam išel pisat pesme. Možda se već tu negde otkrival moj talent,  te moje riječi u meni koju nosim. Međutim, nisam od onda ni jenu pesmu napisal i vjerovatno se tim nem bavil dok me neka mokra krpa ne lupi po glavi, ali nikad ne reči nikad i možda kad budem u penziji i kad budem imal više vremena za takve stvari,  budem pisal pesme jer ta reč leži jako u meni. Međutim, u mojem zvanju i svemu onome kaj ja delam se dovoljno napajam poezijom i drugom poetskom riječju da nema očito sam potrebe da pišem poetsku riječ jer se ja bavim jako puno poezijom i kroz pjesmu i kroz recitale i kroz sve moje nastupe gde ste zapravo  sad skužili da sam se  ja i zbog ljubavi prema poeziji odlučil postati glumcem. Nikad nisam glumil ni u osnovnoj ni u srednjoj školi da bi skužil kaj je to gluma, nego upravo iz ljubavi prema poeziji, prema poetskoj riječi. Ja sam prek te ljubavi prema poeziji krenul na Akademiju.

Mi bi rado nekaj čuli iz Vašeg bogatog življenja, e bi nam neke šteli odglumiti ili odpopevati?

Dobro, kak ne. Ja sam vam pripremil nekaj za danas. Ono kaj budem prvo govoril je poezija „Balade Petrice Kerempuha“.