Čakavčići pul Ronjgi, 2021.

Svake godine raspisuje se natječaj za najbolja literarna ostvarenja na čakavskom narječju. Natječaj priprema i organizira Ustanova Ivan Matetić Ronjgov i namijenjen je učenicima osnovnih škola Primorsko-goranske županije. Na natječaj 2021. pristiglo je 326 radova iz 32 osnovne i područne škole. Od pristiglih radova u novoj zbirci br. 27 objavljeno je 258 radova proznih i poetskih radova. Članice komisije u sastavu Cvjetana Miletić, Vlasta Sušanj Kapićeva i Marina Frlan-Jugo imale su težak zadatak da izaberu najbolje radove. Među nagrađenim radovima nalaze se radovi naših učenika koji su osvojili i zapažena mjesta na natječaju.

Prva nagrada 1.- 4. razred

Dora Žeželić, Oblak Tonček

Mentorica: Jasna Juretić

Prva nagrada 5. - 8. razred

Lukas Juretić,  Moja Majka

Mentorica: Dolores Maršanić

Treća nagrada 5.-8. razred

Dora Sudan, Moja nova srića

Mentorica: Dolores Maršanić

Naslovnica zbirke

Lara Šikić, 4.c

Mentorica: Đeni Kunsek

U tijeku je 28. natječaj za literarne radove na čakavskom izričaju. Natječaj traje do 5. travnja 2022. godine.

Radovi se šalju isključivo u elektronskom obliku na e-mail: ustanova@ri.t-com.hr s naznakom NATJEČAJ

ZA ČAKAVČIĆE br. 28 – 2022.

 Dolores Maršanić, učiteljica hrvatskoga jezika

Radovi učenika

Moja Majka

Moja pramajka zove se Božica, ali ja ju zoven Majka. O njoj se pojidaju i čuvaju ju moja nona i nono. Kuća va koj biva j velika i va prizemju je oštarija “Pomorac”. Tu su oštariju storili i održavali čuda let moja Majka Božica i njeji muž Zvonko. Majka i dan danas zna reć: “Ma lipi moj, ča smo mi tu pirih odelali, jilo se j dobro i puno tancalo. To su mi bili najsrićniji dani, puno se j delalo, ali smo bili srićni, harmonika se ni gasila.”

Moja Majka va slobodno vrime voli čagod i zamisit. Nima do buhtlic ke ona stori, cela kuća po krušiću dani i dani diši. Voli pogjedat i televiziju, a najdraža joj je emisija “Lijepom Našom”.

Moja Majka van ima 89 let, a zgjeda kod “divojčica” od 60 let. Va 12. misecu slavit će 90. rojendan. Vavik ima urednu frizuru. Ima kafeni ricasti vlasi i zelene oči. Na glavi joj užaju stat vikleri i onda ju ja zafrkavan: “ Ča greš va život, na tanci? Za koga se to rihtaš?” Ona j  srednje visine, krhka i nježna. Kad čita novine, nosi veli oćali. Moja Majkica, kako ju od milja zoven, vavik je va črnini, aš je puno svojih dragih judih zgubila. Meni se čini da vavik nosi iste sandale. Ima ih nikuliko parih va ormaru i se su slične, črne boje.  Teško hodi pa nimaju visoke pete, već sigurnu i starinsku petu.

Vavik je dobre voje i voli se smet. Ja ju još nis videl jadnu i da zazija na me. Kad san pul nje, znan kadi j skrovište od slatkoga. Tako se napucan i čokolad i bonbonih, ma mami doma ne povin. Volin kad mi Majka poveda štorije o svojen ditinjstvu, partizanih i Njemcih, i kako su se oni igrali tih let. Onput ni bilo ni mobitelih ni televizije, ma ni struju nisu imeli, samo petrolejke su gorele.

Jedanput mi j pokazala sliku svoje mladosti, 50-tih let, kadi j ona va jednoj lipoj haji i va lipih finih postolićih, ali se ne vidi boja, aš je slika črno-bela. Majka se j volela  moderno nosit i često sebi sama robu šit aš je šilica po struki. I to vrsna šilica. I meni j ki put zakrpala brageše.

Kad dohajan k njoj, već znan da će me čekat na balkoniću i mahat mi. Ali baš vavik, to j obavezno.

Volin svoju Majku i nikad ju ne bin dal za sa blaga ovoga svita. I želin joj sad za 90. rojendan kupit jednu lipu haju. Da bude prava, ona lipa “divojčica” od 60 let kod  nigda, moja Majka Božica.

Lukas Juretić, 7.a

Moja nova srića

Nadala san se,

nadala…

Tuliko san to tela!

I kad san

skoro zgubila nadu,

došla'j ona,

i se prominila.

Tuliko lipa,

tako srdačna,

tuliko meni slična…

Oduševila me'j

oborila z nog,

moja nova srića,

moja sestrica Ena!

Dora Sudan ( 8.a, 2020./2021.)

Oblak Tonček

Bila j jedna mićera kapjica.

Puno put je ćakulala z velin oblakon ki se j zval Tonček.

Bil je to stari, veli oblak va komu su se puno put dogajale svađe.

Tako su se jedan dan jedna vela kapjica i ona mićera onako grdo pokarale.

Bura jih je rinula va isti oblak, pa njin je bilo „malo mesta“.

Karanje ni pofermivalo, pa se j odnikud javilo Sunce.

Lipo njin je reklo: „Žvot sake kapjice je jako kratak, zato se ne karajte.“

I Tonček se j s tin složil. I stvarno.

Pomirile su se i udružile i nastala j jedna vela super kapja.

Kad je Tonček bil zgora Ričine, pala j super kapja jušto va Ričinu.

Sad su obedve kapjice bile del naše lipe Ričine.

Dora Žeželić, 5.a